Gde su, šta rade?: Nebojša Radović - Eniac

// Kategorije: Info | Gde su, šta rade? |

U okviru rubrike "Gde su, šta rade?" Puškice vam ovog puta donose intervju sa Nebojšom Radovićem, poznatim i kao Eniac. Nebojša je pre nekoliko godina diplomirao na Fakultetu organizacionih nauka, a nedavno je postao i master međunarodnog marketinga na Hult poslovnoj školi. Tokom studija, Nebojša je bio i aktivni član AIESEC-a i Puškica, a kao član Puškica bio je odgovoran i za doskorašnji izgled našeg i vašeg sajta. 

Pročitajte u nastavku, gde je sada, šta radi i kakvi su mu planovi za budućnost, kao i pogledi na studentske dane.

1. Prvo moramo da te pitamo da li ti se dopada novi sajt Puškica, s obzirom na to da si ti odgovoran za dizajn koji je bio aktuelan skoro pet godina.

Promene su uvek dobre, pogotovu kada idu u toku sa vremenom. Novi sajt mi je puno pregledniji i lakši za čitanje, tako da odgovara novim trendovima, većim ekranima i mobilnim uređajima. I ako sam jako voleo stari dizajn Puškica i bio ponosan na njega, on je odavno dotrajao i vreme je bilo za promenu. 

2. Poslednjih godinu dana si student Hult poslovne škole. Možeš li da uporediš studije na FON-u i studije na Hultu i koliko ti je pomoglo znanje stečeno na FONu? 

Dosta je drugačije i verujem da to nije razlika između Hulta i FONa konkretno, koliko u načinu na koji se sprovodi obrazovanje kod nas i napolju. Hult je dosta praktičniji, manje više sve radite kroz projekte u timovima, a mnogo manje vremena provodite uz knjigu. Ovo ima i dobre i loše strane. Dobre su one u kojima postajete bolji u uočavanju problema, pronalaženju i predstavljanju rešenja za iste. Više se vremena posvećuje razvoju kritičkog razmišljanja a manje "bubanju" činjenica koje imaju rok trajanja. Obavezni ste da čitate i radite tokom cele godine, a ispit na kraju bude samo formalnost koja odlučuje visinu ocene što je i neko obećanje Bolonje koje ja nisam doživeo da se ispuni. Loše (ili možda bolje reći čudno) je to što nemate osećaj da učite toliko intezivno kao na FONu, većinu stvari kupite usput dok rešavate probleme a ne iz toga što sedite satima za knjigom. Iako meni ovaj pristup više odgovara (verovatno i većini), dobra stvar kod našeg pristupa je što naučite da razdvajate bitno od nebitnog. Ovu osobinu neminovno morate da razvijete kada se susretnete sa knjigama koje imaju više od 500 strana i koje biste trebali da znate od reči do reči što je nemoguće. Uz to, stekao sam utisak da smo dosta matematički pismeniji od dobrog dela drugih studenata, što i nije čudno obzirom na težinu prijemnog i broj ispita koji uključuju matematiku. Isplatio se sav trud.

3. Kako su izgledali tvoji studentski dani na osnovnim studijama?

Još jedna stvar koju sam naučio ovde jeste da obrazovanje nije samo u znanju koje pokupiš nego i u ljudima koje upoznaš. Bio sam dovoljno srećan da sam najbolje prijatelje upoznao u prvim danima na FONu i, ako ništa drugo, ta prijateljstva će mi uvek čuvati FON u srcu. 

Što se samih studija tiče, iskreno, retko je ko verovao da ću ja završiti fakultet. Bio sam jedno od one dece koje su svoju mladost gubile na kompjuteru, totalno nezainteresovan za bilo šta drugo. Nisam upao na budžet posle prijemnog i onda sam celo leto radio da bih platio pola školarine i ipak otišao u školu koju volim. Nije to baš ni krenulo sjajno, pa sam početku druge godine sam imao "hendikep smrti" u vidu prenete Mate 1 i Ekonomije. Ali nekako sam se izvukao, pre svega zahvaljujući gore spomenutim prijateljima i tvrdoglavosti da svima dokažem da je nešto moguće i ako niko u to ne veruje. Uz blagoslov nekoliko Oktobara 2 :) stigao sam do četvrte godine bez obnavljanja a onda mi je trebalo još 2 da diplomiram što mislim i da nije tako loše obzirom da sam već tada ozbiljno radio.

Dodao bih još jedno, a to je da ceo sistem sa polaganjem ispita po 5 ili 10 puta i studiranjem od 10 godina zapravo više škodi samom fakultetu i društvu nego što doprinese tim ljudima koji "konačno" nauče to što se od njih traži. Jer često to nije pitanje znanja već i sreće. Na kraju shvatite da većinu znanja koje vam je potrebno za posao naučite u letu, dok vam škola kao osnova da taj let prođe uz što manje turbulencija. 

4. Iako si prilično mlad, imaš ogromno iskustvo iza sebe i dosta ozbiljnih projekata. Koje od njih bi izdvojio kao tebi najdraže ili najznačajnije?

Obično vam budu najdraži oni projekti tokom kojih ste se čupali za kosu i od kojih niste zaradili. Jedan takav je Arigato.rs, mini inicijativa pomoći Japanu posle zemljotresa gde smo za oko 10 dana prodali 500 majica. Ceo projekat je napravljen zahvaljujući entuzijazmu par pojedinaca, bez ikakvog budžeta, sponzora pa i plana. Ali desio se, i rezultat nije bio samo novac koji smo skupili već i ceo pokret ljudi koji su ponosno nosili majice i bili svesni da i neko drugi, ko je nama često pomagao, ima probleme i da mu treba pomoć. O projektu su pisali svi mediji, dobili smo pohvale i od japanskog ambasadora, ali opet, sve je to manje bitno u odnosu na osećaj koji imate kada napravite neku dobru stvar.

5. Koliko je bio naporan rad na tim projektima za nekoga ko je još uvek bio student ili je tek izašao sa studija?

Kad izađete sa studija obično ste željni rada i radili biste sve da konačno dokažete da ste sazreli za ono za šta ste se spremali 4,5 ili 10 godina. Meni je to bio period sa najmanje spavanja i sa najviše rezultata. Jednostavno hteo sam da dokažem da nisam samo klinac iz kraja ili još jedan nezainteresovani student i to me je nekako guralo napred. Kasnije se malo ulenjite, ali i naučite da nije sve u entuzijazmu već i u pametnom donošenju odluka. 

6. Šta najviše voliš u poslu kojim se baviš?

Volim dinamiku. Da sam odrastao u Americi verovatno bi mi konstatovali ADD (Attention Deficit Disorder) jer me ne drži puno mesto. Volim da radim puno različitih stvari i sa različitim ljudima. Zna to ponekad da bude naporno, jer ne možete da budete na 5 strana u isto vreme, ali me drži budnim i tera da konstatno učim. Volim da učim, i da to što naučim primenjujem a to je jako teško kada stalno radite isti posao. Odavde je i dobro što većina nas koji izađemo sa FONa radi u industrijama koje su vrlo dinamične i zahtevaju da nikada ne prestaneš sa učenjem.

7. Koliko je za tebe iz ove perspektive značajno članstvo u Puškicama i drugim studentskim organizacijama i da li preporučuješ studentski aktivizam mladim kolegama?

Značio mi je puno jer sam u ovim udruženjima upoznao ljude sa kojima sam kasnije puno sarađivao na raznim projektima. Pored Puškica, verovatno je AIESEC organizacija koja me najviše oblikovala i motivisala da se malo više "cimam" oko stvari i da aktivnije gledam na probleme. U životu se ispostavi da su ove slabe konekcije koje napravite kroz razne organizacije mnogo važnije za vaš posao on onih jakih kao što su prijatelji i porodica. Ljudi vas prepoznaju, znaju da ste radili tamo negde nešto i bili dobri u tome i, samim tim, žele ponovo da rade sa vama. Neki od ljudi koji su radili u Puškicama danas su na čelu najuspešnijih kompanija u Srbiji ali ne znam da li smem da ih otkrivam. Bolje je da vi to uradite.

8. Šta radiš kad ništa ne radiš? Imaš li neki hobi?

Spavam :) Meni je posao izrastao iz hobija i tako ga i dalje nekako vidim. Volim da učim nove stvari, i ako verujem da skupljanje salveta mnogo više opušta. Trudim se da čitam što više mogu, a ponekad se desi i neki sport. Mada u poslednje vreme ne u onoj meri u kojoj bi želeo. 

9. Kakvi su ti planovi za budućnost? Vraćaš li se u Srbiju ili ostaješ u Americi?

Ostaću u Americi još godinu dana najverovatnije a posle ćemo videti. Dobro je za budućnost da imate iskustvo rada u američkoj firmi gde god da se nalazite. Ceo svet pokušava da se probije na ovo tržiste i time što ste ovde studirali i radili imate veliku prednost na tržištu rada. A posle, videćemo. Nisam od onih koji govore kako se nikad ne bi vratili u Srbiju. Volim Srbiju i tamo sam lepo živeo i zarađivao. Da li je tamo savršeno? Nije. Ali nigde nije i to je jedna od stvari koju možete doživeti samo ako odete. Po meni, najveći problem Srbije mladima je što može brzo da se preraste, i što želite da učite više i nastavite sa profesionalnim usavršavanjem. Tada nemate puno izbora osim da odete negde na stranu. 

10. Koje je tvoje omiljeno mesto u San Francisku?

Ne vezujem se za neko posebno mesto, i to je nešto što je tipično za većinu ljudi u ovom gradu. Svaki kvart je potpuno drugačiji, ako je Amerika mešavina svih kultura, ovo je mesto gde je to najviše izraženo. Jedan dan ste u kineskoj četvrti, drugi dan uživate na plaži, treći dan se penjete iznad Golden Gate-a da vidite kako ovaj most izgleda u oblacima. Volim da odem na Twin Peaks kada imam goste da vidim kako ovaj grad izgleda iz ptičje perspektive. Grad je zaista lep i preporučio bih svakome da ga poseti ako je u prilici.

11. Imaš li neku poruku za studente FON-a?

Na dobrom ste mestu. Iako budućnost ne obećava previše, i ako sada vidite samo probleme a ne i rešenja, stvari se brzo srede onda kada odlučite da uzmete stvari u svoje ruke. Ovom svetu ne trebaju čekači, već ljudi koji menjaju stvari, a FON je jedna od retkih škola koji ima takvih ljudi na pretek. Okružite se ovakvim ljudima umesto onima kojima je sve negativno i koji stalno kukaju. Kažu da je svako od nas prosek od 5 ljudi sa kojima se najviše družimo. Zato okružite se uspešnima i pozitivnima da biste i sami takvi bili. Uživajte u studijama, upoznajte što više ljudi i ne trudite se da uložite koji sat više u nešto što vas zanima. Ti sati obično odluče u trenucima kad vam je to najviše potrebno. I najvažnije, sanjajte neke lude i nerealne snove, a oni će se i ostvariti ako dovoljno verujete u njih. I ne slušajte previše druge, da sam ih ja slušao, verovatno nikada ne bih stigao ni do kraja FONa. Dajte sebi vremena i sjajne stvari će krenuti da se dešavaju. Jedna po jedna. Baš kako treba.

Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će postaviti komentar!
65
1

Postavi komentar

E-mail:
Komentar:
Antispam:

7 + 2

Komentari prolaze moderaciju, zato što smo tako u mogućnosti