Vožnja GSP-om je jedna od najneprijatnijih neminovnosti u Beogradu. Niko ne voli da čeka prevoz, niko ne voli da se guši u njemu i svi jedva čekaju da iz njega izađu. Ogromna većina Beograđana je, međutim, upućena na ovaj vid prevoza. Kao kod zubara, niko nije tu zato što želi, jednostavno nemaju izbora. Seti se toga sledeći put kad ti neko u autobusu, iz bilo kog razloga, digne pritisak.
Kartofili. Ulaze u autobus prestravljeni. Pogledom traže aparat za kucanje karte i kad ga ugledaju lete ka njemu ko furija. Drhtavom rukom ubacuju, još na stanici pripremljenu kartu i... cak-cak. Kad to urade uzdahnu sa olakšanjem. Sad mogu spokojno da nastave vožnju. Najblistaviji trenuci u životu im se dese kad u autobus uđe kontrola. Ponosno pokazuju kartu i s dozom arogancije gledaju na mučenike bez dokumenata kako se preznojavaju.
Srednjoškolac razarač. Dete je jako brzo izdžigljalo. Još uvek nije svestan svoje veličine i još uvek nema najbolju koordinaciju pokreta. Na leđima nosi rančinu u koju može da stane omanji auto. U rancu je, međutim, mnogo ubojitije oružje- u rancu su knjige. Ulazi u autobus s tim razaračem na leđima, onako trapav i raznosi sve oko sebe. Ako imaš nesreću da se nađeš u njegovoj blizini treba da budeš spreman na sve, od blagih uganuća do teških telesnih povreda.
Raspričane drugarice. Dugo se devojke nisu videle pa moraju da nadoknade izgubljeno vreme, a to rade veoma glasno. Hteli vi to ili ne, saznaćete sve o tome šta im se dešavalo poslednjih nekoliko meseci. Kako i zašto ih je ostavio dečko, sa kojom se „seljankom“ smuvao, kako ih je muvao neki kreten u diskoteci, kako su one muvale nekog drugog...Sve u svemu, znaćete sve o gomili muvatora koji nikad ništa smuvali nisu.
Telefonisti. Verujem da smo se svi u nekom trenutku zaneli i ponašali kao primerak ove vrste. Zazvoni mobilni, a Telefonista arlaukne:“ Alooo...Pa gde si ti?...Evo u autobusu...U autobusu... U prevozu...“ Tako svi odslušaju ceo njihov razgovor. Neretko o ovim ljudima za tih desetak minuta saznaš više nego o prijateljima sa kojima se družiš celog svog života.
Gospođe u klimaksu. Sve što sam do sad navela, gospođa u klimaksu je primetila i sve joj to smeta, smeta do nepodnošljivosti i ona se ne libi da svima to pokaže. Ona će se izdrati na klinca sa rancem ako je gurne (ili ako gurne nekog drugog), izdraće se devojci koja govori o muvanju, izdraće se čoveku koji glasno telefonira... ona će se izdrati na vas, šta god vi radili ili ne radili, vi njoj smetate zato što postojite.
Medicinski konsultanti. Nakon što se probiju kroz ostale putnike ko đule kroz kegle i podignu bar troje ljudi sa sedišta da bi pronašli savršeno mesto za njihove „stare kosti,“ dvoje potpunih stranaca će podeliti jedno s drugim (a i sa svima okolo) neke od najintimnijih zdravstvenih problema. Ako si tog dana zaboravio MP3 kod kuće, zažalićeš što si rođen. Moraćeš da slušaš sve o njihovim čirevima, žuljevima, šuljevima, gihtu, hipertenziji, o mučenim lekarima kod kojih odlaze, o lekovima koje su probali... Kad dođe vreme da neko od njih izađe, oprostiće se k’o najbolji prijatelji, možda se i sretnu tokom nekog kampovanja u domu zdravlja.
Slušaoci i slušalice. Moja ekipa. Mi samo ne želimo da znamo. Ne želimo da znamo kako izgleda čir na stomaku Medicinskog konsultanta, ko je muvao Raspričanu, šta smeta Klimakteričnoj, ko zove Telefonistu. Stavimo slušalice, pustimo muziku i gledamo kroz prozor. Da nema mirisa, ne bismo registrovali da smo u autobusu, a to je krajnji cilj. Tako se štitimo od svih tih neželjenih informacija, koje nas nimalo ne zanimaju, a koje su svi ostali tako željni da podele sa nama.
Napomena: Ovaj tekst je prvobitno objavljen na portalu Nova Mladost 5. decembra 2011. godine. Autor teksta je Jelena Dončić
Postavi komentar