"Rođen pre skoro trideset godina u ravnici Kikinde koja je brašnom snabdevala austrougarski dvor, oprobao sam se između ostalih u ulogama malog pametnjakovića sa nosom u knjizi, solo gitariste u blek metal bendu, naplašenog maturanta gimnazije koja nosi slavno ime Dušana Vasiljeva u potrazi za pravim fakultetom, studenta FON-a, stanara u Studentskom domu "4. April", ponosnog saradnika u nastavi i asistenta na svom fakultetu. Sa željom očekujem buduće uloge." Ovako bi glasila mini autobiografija Mladena Čudanova obojena duhovitošću.
Mladen smatra da mladi, verujući u sebe, uz prijatelje, hrabrost i resurse sigurnijim korakom idu ka uspehu. Studentima prve godine izuzetno je prijatno na njegovim predavanjima zbog neobičnog načina izlaganja obogaćenog autentičnim primerima i vedrinom.
Povod da razgovaramo sa Čudanov Mladenom, asistentom Fakulteta organizacionih nauka i gitaristom benda Guybrush Treepwood, jeste njegov petomesečni boravak u Kini tokom kog je predavao Corporate organization i Human Resource Management na združenim programima jednog nemačkog i dva kineska univerziteta (iVWA (Internationale Verwaltungs und Wirchtafs Akademie) iz Nemačke i JCIT (Jiangsu College of Information Technology) i ZHCPT (Zhuhai City Polytechnics) iz Kine).
Mladen kaže da bi nam trebalo bar dve-tri godine da dobro obiđemo Kinu. Preporučuje nam da, ako ikada budemo mogli da odemo do zemlje koja ima najstariju civilizaciju, obavezno posetimo Hainan. Ukoliko i nas put nanese u najmnogoljudniju zemlju sveta, Mladen predlaže da u kofer spakujemo softver na engleskom/srpskom (ukoliko ne želimo da se patimo kao on sa kineskim karakterima), a što se garderobe i tehnike tiče potrebno je da ponesemo samo osnovne srvari, sve drugo možemo da kupimo po smešnim cenama. Najneobičnije voće koje je probao je „neka rogata lubenica zvana durian“. Najvažnije je da spremimo puno strpljenja i odemo u Kinu otvorenog srca.
Da li ste kao maturant imali dilema oko izbora fakulteta? Zašto ste izabrali baš FON?
Mladen Čudanov: Da, kao maturant sam imao puno dilema oko izbora fakulteta. Razmišljao sam o matematici, elektrotehnici i FON-u kao potencijalnim fakultetima u Srbiji na kojima se može studirati informatika (davno je to bilo ). Prikupio sam što više mogu informacija i saveta i odlučio se za FON zbog praktične orijentacije.
Trebalo bi da su uspešnim studentima vrata otvorena i u zemlji i u svetu. Kakvo je Vaše iskustvo?
MČ: Iz mog, još uvek nedovoljnog iskustva, čini mi se da je tako. Vrata su otvorena, u najvećem broju slučajeva. Uvek, barem deklarativno, a u najvećem broju slučajeva i praktično, uspešni studenti imaju prvenstvo pri izboru boljih poslova. Nemojte pasti u malodušnost ukoliko vaš slučaj to ne potvrdi iz prvog pokušaja. Ukoliko neka vrata nisu otvorena za uspešnog studenta, možda kroz njih i ne želite da prođete. Ima mnogo drugih koja vas čekaju. Ipak, mislim da uspeh prilikom studiranja nije jedini uslov.
Po završetku fakulteta, studenti priznatih fakulteta su se izborili za ulazak u „prvu ligu“ na domaćem tržištu rada većine zemalja. Trebalo bi da u njoj barem i ostanu, ako ne i da se kvalifikuju za neke svetske lige. A da li ćete kada posle, nadam se, kraće potrage nađete vrata koja vam odgovaraju, kroz njih i proći i nastaviti putem uspeha, dalje zavisi od Vas, Vašeg truda, spremnosti da se dalje usavršavate, da eventualne neuspehe shvatite kao priliku da se počne ponovo, ali sa više iskustva i da se što duže trudite da unapređujete svoj karakter, znanja i veštine.
Ispričajte nam šta je uslovilo Vaš odlazak u Kinu?
MČ: Moj odlazak u Kinu je uslovljen neuobičajenim spletom ličnih i službenih okolnosti. Pojavila se potreba za predavačem teorije organizacije na zajedničkom programu iVWA (Internationale Verwaltungs und Wirchtafs Akademie) iz Nemačke i JCIT (Jiangsu College of Information Technology) i ZHCPT (Zhuhai City Polytechnics) iz Kine. To mi je bila i prilika da posetim devojku koja je u to vreme gotovo godinu dana bila u Kini. Kada sam sa jedne strane imao priliku da prikupim literaturu i iskustva za doktorsku disertaciju, predajem na stranom univerzitetu, ranije vidim devojku i prvi put u životu na duže posetim neku stranu zemlju, a sa druge punu podršku i ohrabrivanje svojih profesora i kolega, nije bilo teško doneti odluku.
Kako bi izgledao kratak putopisni hod kroz gradove u kojima ste predavali?
MČ: Predavao sam u gradovima Džuhaj (Zhuhai) u provinciji Guangdong i Vus(h)i (Wuxi) u provinciji Đangsu. Džuhaj je predivan morski grad na obalama južnog kineskog mora, nešto manji od Beograda. Ime mu znači „Biser mora“ i jako ga lepo opisuje, a vezano je za predivnu legendu o zaljubljenoj devojci čija statua se može videti pored obalskog šetališta. Generacijama gradskih arhitekata koji su spajali urbane celine brežuljaka Džuhaja mora se odati priznanje jer su ostavljanjem pojasa prirode između stambenih zona stvorili utisak da se konstantno nalazite na obodu grada koji je u srcu netaknute prirode, a nikad u zagušljivoj i skučenoj pećnici od asfalta.
Klima je subtropska, a grad je jedan od bogatijih u Kini, zbog statusa specijalne ekonomske zone koji je dobio tokom reformi kineske ekonomije pokrenutih od strane Deng Sjaopinga. U zalivu Biserne reke, grad potpuno okružuje Makao kao industrijsko zaleđe tog sada najvećeg centra igara na sreću i preko zaliva gleda na Hong Kong. Na moju žalost, i Makao i Hong Kong sam samo gledao preko talasa, jer sam imao vizu za jedan ulazak u Kinu, a i jedan i drugi su specijalne administrativne zone.
Ljudi su pravi južnjaci, opušteni, otvoreni i srdačni prema zapadnjacima i zbog blizine luka koje su okupirali Evropljani izloživši ih jakom uticaju svoje kulture. Kampus koji je bio ogroman bio je ušuškan u prirodi oko 30 kilometara od centra, ali pošto većina saobraćajnica ima 3-4 trake prevoz nije uopšte problem.
Vusi (Kinezi izgovaraju nešto između Vusi i Vuši), grad sa oko četiri i po miliona stanovnika, jedan je od vodećih industrijskih centara u Kini. Na oko sto kilometara od centra Šangaja (što je manje od pola sata vožnje maglev vozom) grad, praktično, uz još nekoliko manjih, čini ogromnu industrijsku celinu koja je isporučila mnogo proizvoda i u kinesku prodavnicu u vašem komšiluku. Ljudi su viši rastom jer su bliže severu, više rezervisani i naizgled hladni, ali kad vas jednom zavole, vole vas ceo život.
Ima predivnu šumu bambusa u filmskom gradu u kom su snimani blokbasteri kao „Pritajeni tigar skriveni zmaj“. Centar očarava, jer izgleda kao da je na osnovu staru nekoliko vekova sa ukusom dodat potreban sadržaj jedne metropole. Istorija ga nije mazila, jer je okolina jako bogata kalajem, po kome je i dobio ime. Prvobitno nazvan „grad sa puno metala“, ime mu je posle krvavog rata koji je vođen upravo oko tih rudnika promenjeno u „Nema metala“, u sujevernoj nadi da će se tako izbeći budući sukobi.
U blizini je i predivno Taihu jezero, koje vredi posetiti ako vas put nanese u Šangaj, i tada obavezno probajte supu od srebrne ribe iz Taihu jezera, po mnogim Evropljanima jedno od najukusnijih jela koje možete naručiti u Vusiju.
Koliko se predmeti Corporate organization i Human Resource Management, koje ste predavali, razlikuju od osnova organizacije koji predajete na FON-u?
MČ: Sadržaj knjiga po kojima je držan Corporate organization je veoma sličan našim osnovama organizacije, to je u suštini teorija organizacije koja se skoro svugde slično predaje. Drugi predmet sam počeo da predajem kao zamena, a ispostavilo se da sam ga držao ceo semestar, i na jednom i na drugom programu. Kada sam posle pričao sa asistentkinjama sa upravljanja ljudskim resursima, shvatili smo da je sadržaj gotovo identičan.
Napravite paralelu između studenata kojima ste predavali tokom boravka u Kini i studenata FON-a, a osvrnite se i na svoje studiranje na FON-u.
MČ: Studenti u Kini su tiši, odgovorniji prema obavezama, osećaju strahopoštovanje prema „Lao Š“, što im je zajednički naziv za sve koji podučavaju. Odgovaraju reprodukcijom gradiva iz knjige. Iako znaju da misle svojom glavom, jako teško je probiti ljušturu, i opustiti ih dovoljno da kažu to što misle. Uglavnom su stidljivi i nisu kreativni kao studenti u Srbiji.
Koje su osnovne razlike između sistema školovanja u Srbiji i Kini?
MČ: Kina ima uglavnom trogodišnje studije posle „high school“ što je produžena naša srednja škola. Posle toga možete da diplomirate, i dalje nastavite master studije. Puno kineskih studenata završi trogodišnje studije u Kini, a zatim završnu godinu i diplomski daju negde u Americi ili Evropi. Osnovna razlika je u pogledu na svet. Mi na zapadu vidimo stvari iz perspektive cilja, a oni iz perspektive puta ka njemu. Mi posmatramo diplomiranje, oni proces školovanja, mi izlaz, oni proces. Imamo puno da naučimo jedni od drugih.
Neka anegdota......
MČ: Nakon što smo devojka i ja stigli u Džuhaj, videli smo da se govori dosta drugačijim narečjem. Umorni od proverenih jela, pitali smo osoblje restorana šta bi preporučili. Mladić nas je šmeknuo, a onda posle serije kurtoaznih primedbi na naš prefinjen ukus (čim ste Evropljani, uglavnom ste odmah sve u superlativu) rekao da je poljsko pile prava stvar za nas. Uverio nas je da to nije poljsko pile gajeno na nekoj farmi, nego je raslo divlje i slobodno, jedući samo probranu i najčistiju prirodnu hranu. Devojka i ja smo se pogledali i zaključili da to mora biti prepelica, jer su je na severu zovu pile sa polja ili tako nešto.
Stiglo je jelo, mešavina povrća i sitno iseckanih komada mesa i bilo je toliko dobro da smo nasuprot kineskim običajima eliminisali sve iz ovećeg lonca. Kinezi po običajima uvek ostave po malo od svakog jela, da bi pokazali da više nisu gladni. Kosti su mi bile samo malo velike za prepelicu, ali šta ja znam, nikad je pre toga nisam jeo, a i to je neka divlja...
E sad, moja devojka je znatiželjni lingvista, i nije bilo šanse da ne ispita poreklo tog izraza, na našu obostranu nesreću. Kada je bez uspeha prevrnula sve rečnike na Internetu je našla da smo pojeli zelenu žabetinu, jednu od onih relikta doba dinosaura koja plaše nedužne prolaznike ispred restorana.
Ispred restorana inače stoje bazeni da bi se potencijalni gosti uverili da je hrana sveža, a među šarenom zbrkom kreatura koje nekad izgledaju kao da su iz neke FRP kompjuterske igre često dominira žabetina velika skoro kao fudbal, koju teško da bi i neko hrabriji hranio iz ruke. Nisu to one žabice zbog čijih bataka ogovaramo ukus Italijana. Od tada mnogo ozbiljnije shvatam kinesku izreku „Jedemo sve što ide po zemlji, a nije voz, sve što plovi po moru, a nije brod i leti po vazduhu, a nije avion.“
Na forumu FON-a, pošto ste otišli u Kinu, pisali ste o tome kako je u početku bilo teško privići se na Windows na kineskom i na to da su cenzurisani blogovi i Vikipedija. Šta je u Kini zamena za blogove i Vikipediju?
MČ: Kinezi imaju svoje verzije blogova i Vikipedije, ali Kinezi vole zabranjeno pa pristupaju originalima preko spoljnih servera.
Po anketi ,,Najbolji asistent/saradnik na prvoj godini je?'' sajta www.puskice.org ,posle 4390 glasova, nalazite se na trećem mestu. Kako obrazlažete ovakav stav studenata?
MČ: Smeška mi se brk uvek kad studenti pozitivno ocene moj rad. Nekada izgleda kao da su stvarno nastavnici i studenti na dve različite strane, nekada se vidi da se takav utisak namerno kreira, a nekada svi zajedno stojimo kao jedan u odbrani pravih vrednosti. Bilo koja da je prilika, ništa me ne motiviše više nego iskrena pohvala od strane onih koji su najviše pozvani da ocene moj rad, niti me profesionalno više rastuži nešto što nije opravdana kritika studenata.
Uspeli ste da spojite ljubav prema muzici i profesionalne obaveze. Posle ispita, 10. jula, koji je trajao do 17h otišli ste u Novi Sad gde ste uveče na Exit-u imali svirku sa svojim bendom Guybrush Treepwood. Kakvi su utisci posle nastupa na najvećem muzičkom festivalu na području jugoistočne Evrope?
MČ: Utisci su fenomenalni, i mnogo smo zahvalni svim koleginicama i kolegama koji su nam svojim glasovima pomogli da dođemo na Exit. Menadžeri bine su bili fenomenalni, par otkačenih likova iz bivše Jugoslavije koji koliko god da su izgledali opušteno, nisu propustili nijedan najsitniji detalj. Oprema je bila odlična, stari provereni Marshall JCM 800 i Hughes&Kettner ATTAX, Fender Bassman, napravili su nam dobar zvuk i, sem par propusta oko pratećih vokala, sve je bilo fenomenalno, pa nas je to dosta ponelo u svirci, što se delimično može i videti na Youtube-u. E sad, posle svirke smo bili bez trunke energije, i basista i ja kao dva matora zaposlena čoveka smo se jedva spakovali nazad na kratko spavanje pa opet na posao koji nismo mogli da odložimo. No, i sa tim bi bez razmišljanja prihvatili da ponovimo to jedinstveno iskustvo. Žao nam je samo što je bilo malo publike, i što nismo mogli da puštamo svoju video podlogu. Ona zaokružuje poruku koju šaljemo kroz muziku i daje bolji ugođaj posetiocima svirke.
Stižu li asistenti da čitaju još neku literaturu pored stručne?
MČ: Jedva. Jako mi je žao zbog toga, ali sve što nije stručna literatura počinjem i nastavljam bukvalno nedeljama. U osnovnoj školi sam čitao par desetina puta više beletristike, i mnogo mi je žao što mnoge knjige nikad neću stići da pročitam. Trenutno već tri nedelje čitam „Tamni cvet“ Džona Golsvordija.
Kako biste roditelje čije je dete upisalo FON ohrabrili i uverili da je njihovo dete napravilo pravi izbor?
MČ: Upoznao bih te roditelje sa uspešnim mladim fonovcima koji su se u kratkom roku plasirali na visoke pozicije u našim ministarstvima, konsultantskim kućama, vodećim kompanijama, ili tražio izveštaj sa tržišta rada o nezaposlenim inženjerima FON-a. Imamo mi kao fakultet mnogo stvari koje moramo da poboljšamo, mnogo šansi koje možemo još da iskoristimo, ali kada se uporedim sa okruženjem, i to ne samo domaćim, čini mi se da smo prilično dobri. Samo ne smemo dozvoliti da nas to uspava, već treba da težimo da zbog svih nas budemo mnogo bolji.
Postoji uverenje da mladi nezavisno od obrazovanja sve teže dolaze do posla. Kakvo je Vaše iskustvo? Šta bi trebalo da učine mladi kako bi im se više verovalo?
MČ: Mislim da tu ima istine, ali mladi ne moraju da ubeđuju druge da im veruju. Moj savet je da ako veruju sami sebi, prikupe prijatelje, resurse i hrabrost, i ne obaziru se na to da ubeđuju druge u ispravne stvari. U mnogim granama kod nas situacija je takva da bi mlado preduzeće sa motivisanim i veštim kadrovima moglo da samelje konkurenciju pre nego što ova shvati šta im se dešava.
Voleli biste da smo Vas pitali, a nismo?
MČ: Da li mogu da kažem nešto više o bendu Guybrush Treepwood. Naravno. Bend su napravili stari drugari, i po FON-ovskoj vezi pozvali i mene da se priključim. Zajedničko nam je da muziku shvatamo ne kao jeftinu zabavu, već kao medij koji može da prenese ozbiljne poruke. Detalje možete videti na našem profilu http://www.myspace.com/guybrushserbia.
Stavovi koje naš gitarista Igor pretvara u tekstove pesama na direktan način govore o bespuću pojedinca i društva koje treba ispraviti, i guramo ih iako znamo „kako su za mozak tesna vrata Edena i kako je bolje pustiti ideje, vodom da isteku, da slepima ne mute pogled na prazninu“.
Izvor: Studentski svet
Postavi komentar