Lažno znanje štetnije je od neznanja

Lažno znanje štetnije je od neznanja.

(George Bernard Shaw)

Ovo je citat koji vas očekuje u jednom udžbeniku, na početku poglavlja  “Podaci, informacije, znanje, mudrost i entropija”. Reč je, prisećate se, o udžbeniku „Osnove informaciono-komunikacionih tehnologija“ na istoimenom predmetu.

Ne znamo zašto je to tako i zašto se to toleriše, ali su dva na papiru vrlo važna uvodna premeta u IT tehnologije posvećena jednom od najživopisnijih profesora FON-a, Dejanu Simiću.

O korisnosti OIKT materije za sve smerove na (deklarativno) tehničkom fakultetu je bespotrebno govoriti, jer je svakako neophodan svim studentima. Međutim, realizacija predmeta je u svim pogledima užasna i svodi ovaj predmet na najbeskorisnije uloženo vreme u prvom semestru. Korisnije je brojati golubove u parku.

Zanemarujući način na koji su organizovane vežbe i predavanja, a nastavljajući serijal o bezvrednoj literaturi na bazi koje se obrazuju inženjeri Fakulteta organizacionih nauka, posvetili bismo ove redove literaturi profesora Simića. Oni koji su imali zadovoljstvo da se sa njom sretnu, a to je oko 800 brucoša svake godine, suštinski će poznavati IT tehnologije od samih korena – od njihovog praoca, danskog kralja Harolda Plavozubog – do zlatnog doba sedamdesetih godina prošlog veka, kada je IT postao „mejnstrim“, SIDA zavladala Afrikom, a profesor prestao da se zanima za nauku i kvalitet svoje nastave.

Zanemari li se ovaj „konzervativni“ sadržaj u udžbenicima, još je besmislenije taksativno navođenje pitanja i odgovora u zbirci iz koje se priprema ispit – na taj način gradivo deluje kao gomila nepovezanih činjenica, a ni ne nazire se da iza nauke koju profesor predstavlja na našem fakultetu postoji jedna logična i uređena celina. Smatramo da je u velikoj meri baš zahvaljujući ovome izlaz iz našeg fakulteta često operisan od kvaliteta.

Ispiti su, zahvaljujući dobroj podlozi u literaturi, nešto vrlo posebno. Profesor je uspeo da učenje informatičkog predmeta svede na bubanje pitanja iz knjige i zbirke i njihovu prostu reprodukciju. Pri tom, profesor voli da daje pitanja i zadatke koje izdiktira na predavanjima, po mogućstvu one na koje nije dao odgovor. Još ako su odrađena na poslednjem času, (npr. na Badnje veče), zakon verovatnoće ih dodatno favorizuje. Uzgred budi rečeno, kako rokovi odmiču, testovi su sve teži i teži, pa zakon verovatnoće nije na strani onih koji put do ocene veće od 5 traže krajem nastavne godine.

Dakle, nakon Dejana Simića dobijete nešto malo podataka, još manje informacija, znanje i mudrost su nedostižni, a entropija u mislima narasta do neslućenih razmera. Ipak, pročitaćete odabrane izreke o znanju u knjizi - ironija ili ne, prosudite sami. Dotle, iščekujemo da se profesor uozbilji i počne da radi na ispravan način, jer je šteta nemerljiva. Mada, možda nam je isplativije da potražimo jednoroga - čini se da ćemo imati više sreće.

Pročitajte još jednom uvodni citat i zamislite se...

P.S. Pitale su nas kolege prethodnih dana kroz komentare zašto pišemo ove besciljne i bespotrebne kritike. Uz zahvalnost na povratnoj informaciji, volimo da mislimo da ove kritike ipak nisu besmislene – neko mora da se trudi da masa pametnih mladih ljudi nikad ne prihvati probleme kao realnost. Iz naše perspektive, to bi bio definitivni poraz za studente i sve što pravo studiranje treba da predstavlja.