Вожња ГСП-ом је једна од најнепријатнијих неминовности у Београду. Нико не воли да чека превоз, нико не воли да се гуши у њему и сви једва чекају да из њега изађу. Огромна већина Београђана је, међутим, упућена на овај вид превоза. Као код зубара, нико није ту зато што жели, једноставно немају избора. Сети се тога следећи пут кад ти неко у аутобусу, из било ког разлога, дигне притисак.
Картофили. Улазе у аутобус престрављени. Погледом траже апарат за куцање карте и кад га угледају лете ка њему ко фурија. Дрхтавом руком убацују, још на станици припремљену карту и... цак-цак. Кад то ураде уздахну са олакшањем. Сад могу спокојно да наставе вожњу. Најблиставији тренуци у животу им се десе кад у аутобус уђе контрола. Поносно показују карту и с дозом ароганције гледају на мученике без докумената како се презнојавају.
Средњошколац разарач. Дете је јако брзо изџигљало. Још увек није свестан своје величине и још увек нема најбољу координацију покрета. На леђима носи ранчину у коју може да стане омањи ауто. У ранцу је, међутим, много убојитије оружје- у ранцу су књиге. Улази у аутобус с тим разарачем на леђима, онако трапав и разноси све око себе. Ако имаш несрећу да се нађеш у његовој близини треба да будеш спреман на све, од благих уганућа до тешких телесних повреда.
Распричане другарице. Дуго се девојке нису видeле па морају да надокнаде изгубљено време, а то раде веома гласно. Хтели ви то или не, сазнаћете све о томе шта им се дешавало последњих неколико месеци. Како и зашто их је оставио дечко, са којом се „сељанком“ смувао, како их је мувао неки кретен у дискотеци, како су оне мувале неког другог...Све у свему, знаћете све о гомили муватора који никад ништа смували нису.
Телефонисти. Верујем да смо се сви у неком тренутку занели и понашали као примерак ове врсте. Зазвони мобилни, а Телефониста арлаукне:“ Алооо...Па где си ти?...Ево у аутобусу...У аутобусу... У превозу...“ Тако сви одслушају цео њихов разговор. Неретко о овим људима за тих десетак минута сазнаш више него о пријатељима са којима се дружиш целог свог живота.
Госпође у климаксу. Све што сам до сад навела, госпођа у климаксу је приметила и све јој то смета, смета до неподношљивости и она се не либи да свима то покаже. Она ће се издрати на клинца са ранцем ако је гурне (или ако гурне неког другог), издраће се девојци која говори о мувању, издраће се човеку који гласно телефонира... она ће се издрати на вас, шта год ви радили или не радили, ви њој сметате зато што постојите.
Медицински консултанти. Након што се пробију кроз остале путнике ко ђуле кроз кегле и подигну бар троје људи са седишта да би пронашли савршено место за њихове „старе кости,“ двоје потпуних странаца ће поделити једно с другим (а и са свима около) неке од најинтимнијих здравствених проблема. Ако си тог дана заборавио МП3 код куће, зажалићеш што си рођен. Мораћеш да слушаш све о њиховим чиревима, жуљевима, шуљевима, гихту, хипертензији, о мученим лекарима код којих одлазе, о лековима које су пробали... Кад дође време да неко од њих изађе, опростиће се к’о најбољи пријатељи, можда се и сретну током неког камповања у дому здравља.
Слушаоци и слушалице. Моја екипа. Ми само не желимо да знамо. Не желимо да знамо како изгледа чир на стомаку Медицинског консултанта, ко је мувао Распричану, шта смета Климактеричној, ко зове Телефонисту. Ставимо слушалице, пустимо музику и гледамо кроз прозор. Да нема мириса, не бисмо регистровали да смо у аутобусу, а то је крајњи циљ. Тако се штитимо од свих тих нежељених информација, које нас нимало не занимају, а које су сви остали тако жељни да поделе са нама.
Напомена: Овај текст је првобитно објављен на порталу Нова Младост 5. децембра 2011. године. Аутор текста је Јелена Дончић
Постави коментар