Pre nekoliko godina baka kod koje je, kao podstanar, živeo moj dobar prijatelj iznenada je preminula. Kad je, posle par dana, otišao na fakultet, niko od kolega nije mu izjavio saučešće, niko ga nije pitao kako je... Svi su ga samo molili da dođe kod njihovih stanodavaca na koji dan, ne bi li i njih zadesila ista sudbina. Ova priča verovatno najbolje opisuje odnose stanodavaca i podstanara u Beogradu.
Nakon dolaska u prestonicu, nakon što preživiš taksiste, GSP putnike i sve ostale koji ti se nađu na putu od autobuske stanice do stana, treba dobro psihički da se pripremiš i za ovu, nimalo naivnu ekipu. Ono što u svakom trenutku treba da ti bude u glavi je da niko od njih, kakav god bio, nije jedini i da uvek možeš da odeš i živiš kod nekog drugog.
Druga bitna stvar, koju preplašene pridošlice često zaborave, a koja je ključna, jeste da od onog trenutka kad platiš prvu kiriju taj stan treba da bude tvoj dom. U njemu treba da se osećaš prijatno i komforno i treba da živiš svoj život kako god ti želiš. To naravno ne znači da treba da šaraš po zidovima i rasprodaješ nameštaj (istinita priča), ali moraš da se osećaš slobodno. Ne dozvoli stanodavcu, ni po koju cenu, da ti se meša ili da ti upravlja životom, budi siguran da će veći deo njih pokušati.
Strogo poslovni. Sa njima si uvek načisto. Kad se prvi put vidite izdiktiraće ti gomilu pravila kojih treba da se pridržavaš i dok god to budeš poštovao neće te dirati. Insistiraće da jednom mesečno (tačno u minut) platiš kiriju, pokažeš račune i dozvoliš im inspekciju stana. Do sledećeg meseca si miran, neće te zivkati, neće ti upadati u nenajavljene posete... Ako, međutim, zakasniš sa kirijom sat-dva, momentalno dobijaš otkaz i letiš na ulicu. Ne zanima ih da li si bolestan, da li su te opljačkali, da li je bila gužva u saobraćaju...
Brižni. Kad ti iznajme stan, oni te u stvari usvoje, postanu neka vrsta kvazi roditelja. Ovo može da deluje kao pozitivna stvar, posebno u gradu u kome niko ni za koga ne mari, ali zapravo brzo postane užasno opterećenje i počne da guši. Vodiće računa o svemu, da li si i koliko spavao, da li si položio ispit, kakav ti je šef na poslu, koliko puta si danas jeo, ko su ti prijatelji, da li si popio vitamine, koliko često ideš u toalet...
Kako vetar duva. Najgori na koje možeš da naletiš, nažalost ima ih mnogo. U početku će sve biti sjajno, o svemu ćete se dogovarati usput, nema nikakvih pritisaka, samo bez brige... Onda će stvari krenuti da se menjaju. U stvari, promene su jedino na šta kod ovih primeraka možeš da računaš. Nikad nećeš znati kolika će ti kirija biti idućeg meseca (sve zavisi od toga koliko im zafali), nikad nećeš znati koje račune plaćaš, sve će se iz dana u dan menjati. Nekad ćeš kiriju morati da platiš unapred, jer njima prosto treba, hitno. Nekad se neće pojaviti i po tri meseca. Sve u svemu čeka te vrtoglava vožnja najluđim rolerkosterom na svetu, sve dok ti ne pukne film i ne oteraš ih dođavola.
No problemo. Potpuno opušteni likovi. Ako imaš sreće da naletiš na ove ljude ne odriči se tog stana pa makar ti plafon padao na glavu. Sa njima se o svemu možeš dogovoriti. Sigurno ti neće dolaziti u stan, pogotovo ne nenajavljeni. Očekivaće kiriju i račune jednom mesečno (naravno), ali imaće razumevanja ako kasniš. Obično se radi o ljudima koji su početnici u izdavanju. Neretko se posle nekoliko godina iskustva sa kojekakvim podstanarima pretvore u Poslovne ili čak Opsednute, ako ih neko baš izmaltretira.
Opsednuti. Na skali najgorih zauzimaju drugo počasno mesto. Bili bi najsrećniji kad bi mogli da izdaju stan duhovima, onima koji ne mogu ništa da dotaknu, osim, eventualno, krpe za brisanje prašine i ribanje poda. Od trenutka kad se prvi put sretnete gušiće te gomilom pravila i stalno će izmišljati nova. Potpuno će gospodariti tvojim ponašanjem, u stanu i van njega. Oni će ti određivati kad smeš da izađeš, kad i koliko dugo smeš da se tuširaš, kako ćeš prati veš, pod kojim uglom treba da bude otvoren prozor... O posetama rodbine i prijatelja ili (ne daj Bože) žurkama bolje da i ne pomišljaš.
Napomena: Ovaj tekst je prvobitno objavljen na portalu Nova Mladost 19. decembra 2011. godine. Autor teksta je Jelena Dončić
Postavi komentar