Пре неколико година бака код које је, као подстанар, живео мој добар пријатељ изненада је преминула. Кад је, после пар дана, отишао на факултет, нико од колега није му изјавио саучешће, нико га није питао како је... Сви су га само молили да дође код њихових станодаваца на који дан, не би ли и њих задесила иста судбина. Ова прича вероватно најбоље описује односе станодаваца и подстанара у Београду.
Након доласка у престоницу, након што преживиш таксисте, ГСП путнике и све остале који ти се нађу на путу од аутобуске станице до стана, треба добро психички да се припремиш и за ову, нимало наивну екипу. Оно што у сваком тренутку треба да ти буде у глави је да нико од њих, какав год био, није једини и да увек можеш да одеш и живиш код неког другог.
Друга битна ствар, коју преплашене придошлице често забораве, а која је кључна, јесте да од оног тренутка кад платиш прву кирију тај стан треба да буде твој дом. У њему треба да се осећаш пријатно и комфорно и треба да живиш свој живот како год ти желиш. То наравно не значи да треба да шараш по зидовима и распродајеш намештај (истинита прича), али мораш да се осећаш слободно. Не дозволи станодавцу, ни по коју цену, да ти се меша или да ти управља животом, буди сигуран да ће већи део њих покушати.
Строго пословни. Са њима си увек начисто. Кад се први пут видите издиктираће ти гомилу правила којих треба да се придржаваш и док год то будеш поштовао неће те дирати. Инсистираће да једном месечно (тачно у минут) платиш кирију, покажеш рачуне и дозволиш им инспекцију стана. До следећег месеца си миран, неће те зивкати, неће ти упадати у ненајављене посете... Ако, међутим, закасниш са киријом сат-два, моментално добијаш отказ и летиш на улицу. Не занима их да ли си болестан, да ли су те опљачкали, да ли је била гужва у саобраћају...
Брижни. Кад ти изнајме стан, они те у ствари усвоје, постану нека врста квази родитеља. Ово може да делује као позитивна ствар, посебно у граду у коме нико ни за кога не мари, али заправо брзо постане ужасно оптерећење и почне да гуши. Водиће рачуна о свему, да ли си и колико спавао, да ли си положио испит, какав ти је шеф на послу, колико пута си данас јео, ко су ти пријатељи, да ли си попио витамине, колико често идеш у тоалет...
Како ветар дува. Најгори на које можеш да налетиш, нажалост има их много. У почетку ће све бити сјајно, о свему ћете се договарати успут, нема никаквих притисака, само без бриге... Онда ће ствари кренути да се мењају. У ствари, промене су једино на шта код ових примерака можеш да рачунаш. Никад нећеш знати колика ће ти кирија бити идућег месеца (све зависи од тога колико им зафали), никад нећеш знати које рачуне плаћаш, све ће се из дана у дан мењати. Некад ћеш кирију морати да платиш унапред, јер њима просто треба, хитно. Некад се неће појавити и по три месеца. Све у свему чека те вртоглава вожња најлуђим ролеркостером на свету, све док ти не пукне филм и не отераш их дођавола.
Но проблемо. Потпуно опуштени ликови. Ако имаш среће да налетиш на ове људе не одричи се тог стана па макар ти плафон падао на главу. Са њима се о свему можеш договорити. Сигурно ти неће долазити у стан, поготово не ненајављени. Очекиваће кирију и рачуне једном месечно (наравно), али имаће разумевања ако касниш. Обично се ради о људима који су почетници у издавању. Неретко се после неколико година искуства са којекаквим подстанарима претворе у Пословне или чак Опседнуте, ако их неко баш измалтретира.
Опседнути. На скали најгорих заузимају друго почасно место. Били би најсрећнији кад би могли да издају стан духовима, онима који не могу ништа да дотакну, осим, евентуално, крпе за брисање прашине и рибање пода. Од тренутка кад се први пут сретнете гушиће те гомилом правила и стално ће измишљати нова. Потпуно ће господарити твоjим понашањем, у стану и ван њега. Они ће ти одређивати кад смеш да изађеш, кад и колико дуго смеш да се тушираш, како ћеш прати веш, под којим углом треба да буде отворен прозор... О посетама родбине и пријатеља или (не дај Боже) журкама боље да и не помишљаш.
Напомена: Овај текст је првобитно објављен на порталу Нова Младост 19. децембра 2011. године. Аутор текста је Јелена Дончић
Постави коментар