Obrazovanje i nauka postali su biznis u svetu, pa i kod nas, jer na njima neko zarađuje. Kao i svaka druga usluga obrazovanje se naplaćuje, a kakvo je – to je drugo pitanje, mada je u narodu još uvek uvreženo mišljenje „imaj ti, sine, nekakvu diplomu, pa ćemo posle da vidimo“. Nije stvar u tome imati diplomu, uramiti i okačiti je pored bakinog goblena na zidu da se ponosi porodica, već je pitanje šta stoji iza nje. Pojavio se esnaf koji diriguje šta će se raditi u obrazovanju, nauci – konstatuje u intervjuu „Akteru“ profesor Fakulteta organizacionih nauka dr Ranko Orlić, pravnik i filozof.
Boravili ste u SAD, u Engleskoj ste bili na Institutu za ljudske resurse u Vimbldonu. Kakve utiske ste poneli odatle?
Video sam kako se to radi napolju. Impresionirao me je nemački sistem obrazovanja i ozbiljnost s kojom mu se pristupa. Tu nema improvizacije, ocenu stvarno morate da zaradite, kao i doktorat, i bez truda nema prolaska. Gledam kako se one dele u Srbiji, pogotovo u privatnim školama, i to nema smisla i veze s naukom. Nemački sistem mogao bi da nam bude uzor. No, ako je reč o tome da ovde svi studiraju da bi se smanjio broj nezaposlenih, jer se studenti statistički ne pojavljuju kao nezaposleni, šta imamo od tog masovnog broja akademaca? Pitanje kvaliteta nameće se i kod onih koji završe studije, a pritom politika odlaganja rešenja, bez čvrste ekonomske podloge koja sutra može da im ponudi zaposlenje, dovodi do toga da mladi odlaze u inostranstvo. Čak u toj masi profesorima izmiču dragulji u svakoj generaciji.
Kako komentarišete najave vlasti da će se akcenat staviti na obrazovanje?
Normalno je da to kažu. Nijedna vlast ne može da se ogradi od toga da će reformisati obrazovanje i da će tu staviti naglasak, jer nosi političke poene. Drugo je pitanje šta se uradi, a otkad sam na univerzitetu stalno su nekakve reforme, nešto se događa, menjaju se zakoni, pogotovo o visokoškolstvu, koji je menjan otprilike na godišnjem nivou. Zapravo se univerzitet bavi sam sobom, a ne nekim društvenim problemima, u stilu „eto vam koska, pa se sada vi zabavljajte, a karavan prolazi“. Mislim da od toga neke velike vajde nema.
A od Bolonje?
Ona je svela univerzitet na dečije jaslice za odrasle masovnošću obrazovanja i skupljanjem bodova kroz kolokvijume. Obrazovanje jeste kondicio sine kva non razvoja društva, ali ne na ovaj način, masovnost na uštrb kvaliteta našeg proizvoda, a to su diplomirani studenti. Izlazak s fakulteta, pogotovo s privatnih, bez znanja, sa sumnjivim diplomama, samo donosi gubitak struci. U Srbiji je neminovna redukcija visokog školstva, jer je besmisleno imati i ovoliko državnih fakulteta u ovoj maloj zemlji. Privatni fakulteti će se sami ugasiti zbog lošeg proizvoda koji daju, i stoga što narod sve manje ima para da plaća. Onaj ko plaća moraće da traži adekvatnu nastavu i ponudu i nešto s čim može da konkuriše u svetu, a ne samo u Srbiji. Plaćati samo da bi se dobila diploma je umetnost radi umetnosti i nema nikakvog smisla.
Talas odlaska akademaca u inostranstvo se ne zaustavlja. Kako izgleda taj problem kada su u pitanju Vaši studenti?
Odliv je neverovatno veliki, i kada postavim pitanje studentima na času ko ide u inostranstvo po diplomiranju, 60 odsto njih digne ruku odmah. To je stravično za državu kao što je naša, da nam najbolji odlaze, a cifra se meri desetinama hiljada. Pitanje je ko i šta ostaje u Srbiji. Mi gubimo struku, jer kvalitetni koji mogu da se snađu idu, a nekvalitetni uglavnom ostaju i imamo problem njihove reprodukcije ovde, tako da slabimo ne samo stručno, nego i genetski. Svi su govorili da je problem odliv mladih mozgova u inostranstvo, ali niko ne čini ništa da se on zastavi. Očito da nema dovoljno dobrih projekata u zemlji koji mogu tu snagu Srbije ovde da zadrže.
Vi ste ponudili jedan projekat?
To je projekat Teslinog grada na Ušću, po zamisli našeg slikara koji živi i radi u Parizu Bude Vlaisavljevića Modrog, koji je u SFRJ bio poznat po mnogim, pa i realizovanoj ideji koja je od Plitvičkih jezera napravila svetsku atrakciju. Takva je zamisao i u vezi sa Teslom i memorijalnim kompleksom kojim bi se Srbija donekle odužila tom naučniku. Tesla grad predviđa da se jedan broj mladih ljudi uključi u projekat, a uposli više hiljada njih. Projekat Modrog je sjajan spoj najstarijih civilizacija Evrope o kojima svedoče Lepenski vir i Vinča, zatim Viminacijum, Golubački grad i munje i struje koje je napravio Tesla. Uz muzej bi se podigao memorijalni spomenik Tesli u obliku svetionika, sličan onom u Kolorado Springsu, a bio bi simbol Beograda, Srbije i civilizacije uopšte. To bi bilo mesto memorijalnog hodočašća našem genijalnom zemljaku, ali i istovremeno kreativno, atraktivno, produktivno i ekonomski rentabilno mesto. Time bismo uzdigli Teslino ime pred celim svetom, izrazili mu zahvalnost i priznanje i pokazali da je on svetionik milenijuma i svetska baština. Teslu treba da iskoristimo ne u nekom banalizovanom smislu, već da bude pokretač jednog novog duha koji vlada Srbijom, ali i snage koju predstavlja 40.000 studenata beogradskog Univerziteta. Neka polovina stane uz projekat i napravićemo čudo. Pored FON-a, koji je baza realizacije, sada sa projektom upoznajem i studente i profesore ostalih fakulteta. Mi u Srbiji nemamo koheziju, religija ne radi svoj posao, komunizam je propao kao ideologija. Koju onda ideologiju mi imamo ako ne prihvatimo Teslu? Nije to ideologija, on je čisto jedno vezivno tkivo koje nas drži na okupu i to može da bude sabiralište Srba koji će dolaziti u domovinu, u Beograd, na memorijalni kompleks Tesle. Više takvih projekata moglo bi našu omladinu da zadrži da ne ode u inostranstvo. Teslino ime može da bude ferment koji će tu mladu generaciju da nadoji, kao najbolji svetski naučnik i najbolji Srbin koga smo imali do sada. Taj njegov duh, razmišljanje, ta bezinteresnost u naučnim istraživanjima i patentima, i kosmopolitizam u krajnjoj liniji, trebalo bi da učine da naši mladi krenu njegovim stopama, ne da odu u inostranstvo, nego da se bave naukom i svoje patente plasiraju kod kuće i da od toga svi imamo koristi.
Imamo li danas koristi od plasmana znanja?
Postotak primene inovacija i domaćih patenata u privredi je tako skroman da se svi pronalazači žale. Oni mogu da patentiraju svoje pronalaske, ali ne i da ih plasiraju u praksi. Novoj generaciji to bismo morali da omogućimo, i da Srbija postane prepoznatljiva po nečemu, po nekom proizvodu. Po čemu smo sada znani u svetu sem po suvim šljivama i duvan-čvarcima? Možda po malinama. Sve što smo proizvodili mi smo ugasili i sad živimo od stranih proizvoda, licenci. Naučne institute smo čak ugasili, iako su bili vrlo kvalitetni i svetski konkurentni, pa su nestali „Siniša Stanković“, Biološki institut, Institut za kukuruz, za fiziku... da ne nabrajam dalje. Sve su to bile renomirane institucije s konkurentskom sposobnošću na svetskoj pijaci. Kada smo u njima ugasili svetlo svi ljudi koji su tu radili su pobegli i bili oberučke primljeni vani, pa mi sada zavisimo od tuđe pameti, tehnologija, licenci. Ostali smo bez ičega autentičnog i došli smo do toga da je kroz gašenje instituta fundamentalna nauka u Srbiji praktično sklonjena. Mislim da će projekat Tesla grad vratiti razmišljanje u tom smeru da naši proizvodi, mislim na umove, ostanu ovde i budu kao takvi prepoznatljivi na svetskoj pijaci kao „Made in Serbia“, kao što je bilo pre. Taj Teslin duh hoćemo da raširimo po Srbiji, a pameti u generacijama koje dolaze ima.
Beogradski Univerzitet imao je lidersku ulogu u društvu, kakva je ona danas?
Univerzitet je skrajnut malo od političkih tokova i društvenih zbivanja, i mislim da to nije dobro, jer generacija koja treba da nosi Srbiju u budućnosti treba aktivno da učestvuje u političkom životu, kreiranju odluka pre svega. Studenti nisu samo skrajnuti, već su pocepani na različita partijski obojena udruženja. Mnogo je sitnih studentskih organizacija koje mirišu na neke partije, a studenti moraju da imaju jedinstveni interes i da budu zajedno. Njihova budućnost je da ne dozvole da ih neko deli, da imaju različite ciljeve i interese. Oni moraju da budu jednoglasni, snaga koja može da kaže ne bilo kojoj vlasti i da ukaže šta treba da se radi. Naravno, svaka vlast nije razumna ako ne sluša budućnost države, a to su mladi, i zato ih treba podstaći da učestvuju u političkom i društvenom životu. Da se okrenu rešavanju problema, a ne da im glavna ideja bude da što pre pobegnu iz Srbije. Politika koja je oštroumna i shvata studentsku snagu trebalo bi i da ih podrži i osluškuje, pa ponekad i sluša.
Šta je s nastavnim kadrom i njegovom ulogom, Rektoratom?
Naša uloga nije samo uloga profesora, već i vaspitača. Rektorat je isto tako skrajnut od nekakvih društvenih tokova i političkih zbivanja i on se bavi samim sobom, kao da je neko namerno hteo da tako bude. On bi trebalo da se više sluša i da njegov glas ima težinu, ali mi ga ne čujemo da se oglašava. Kada nešto kaže iza rektora stoji hiljade studenata, bar bi tako trebalo da bude, i morao bi da se pozabavi društvenim problemima, jer je reč o nečemu što je najjača naučna akademska sredina i njen glas mora da se čuje po bilo kom pitanju, da se konsultuje. Donose se zakoni, ali se struka zaobilazi. Pritom pamtim i dane kada je Univerzitet imao ne samo stručnu težinu i specifičnost, nego su i odnosi bili drugačiji, jer ipak akademska sredina pretpostavlja jedan uzvišeni način komuniciranja, ponašanja. Nestao je i taj odnos dostojanstva, dostojanstva univerzitetskog profesora i Univerziteta kao institucije.
Citatologija
Esnaf diriguje šta će da se radi u nauci i ko će doći na SCI listu kompanije „Thomson Scientific“. U Srbiji nema nijednog časopisa koji je na nju ušao. To je produkt globalizacije – da potčinjeni uvek ostaje to. U procesu ujednačavanja nauke širom sveta, da biste se bavili njome, morate da uđete u kolo koje se zove Tomson–Rojters lista i da tu objavljujete radove, što smo i mi prihvatili. Samo tu objavljeni radovi vam omogućavaju da napredujete u karijeri i dobijate bodove. I prestižna je samo ta Tomson–Rojters lista. Ali naši studenti su pokazali da su neki časopisi samo uzimali pare da objave radove. Pritom, da bi rad bio objavljen mora da se citira celo uredništvo, pa se sve svelo na citatologiju. Svako ko želi da se bavi naukom mora da citira 15 članova uredništva časopisa i ceo rad je od referenci. Tako da se izgubite čitajući ih, a niko ne misli svojom glavom. Ako pak mislite svojom glavom i hoćete nešto da objavite što se kosi sa stavom uredništva, ili ste slobodoumni, pogotovu u disciplinama kao što je menadžment, gde je dosta ideologije, onda vam ne daju da objavite rad. Slobodoumni su skrajnuti i njima je onemogućeno da uđu u esnaf kojim diriguje neko ko je nevidljiv i u samom naučnom svetu.
Intervju preuzet sa akter.co.rs
Postavi komentar