Образовање и наука постали су бизнис у свету, па и код нас, јер на њима неко зарађује. Као и свака друга услуга образовање се наплаћује, а какво је – то је друго питање, мада је у народу још увек уврежено мишљење „имај ти, сине, некакву диплому, па ћемо после да видимо“. Није ствар у томе имати диплому, урамити и окачити је поред бакиног гоблена на зиду да се поноси породица, већ је питање шта стоји иза ње. Појавио се еснаф који диригује шта ће се радити у образовању, науци – констатује у интервјуу „Актеру“ професор Факултета организационих наука др Ранко Орлић, правник и филозоф.
Боравили сте у САД, у Енглеској сте били на Институту за људске ресурсе у Вимблдону. Какве утиске сте понели одатле?
Видео сам како се то ради напољу. Импресионирао ме је немачки систем образовања и озбиљност с којом му се приступа. Ту нема импровизације, оцену стварно морате да зарадите, као и докторат, и без труда нема проласка. Гледам како се оне деле у Србији, поготово у приватним школама, и то нема смисла и везе с науком. Немачки систем могао би да нам буде узор. Но, ако је реч о томе да овде сви студирају да би се смањио број незапослених, јер се студенти статистички не појављују као незапослени, шта имамо од тог масовног броја академаца? Питање квалитета намеће се и код оних који заврше студије, а притом политика одлагања решења, без чврсте економске подлоге која сутра може да им понуди запослење, доводи до тога да млади одлазе у иностранство. Чак у тој маси професорима измичу драгуљи у свакој генерацији.
Како коментаришете најаве власти да ће се акценат ставити на образовање?
Нормално је да то кажу. Ниједна власт не може да се огради од тога да ће реформисати образовање и да ће ту ставити нагласак, јер носи политичке поене. Друго је питање шта се уради, а откад сам на универзитету стално су некакве реформе, нешто се догађа, мењају се закони, поготово о високошколству, који је мењан отприлике на годишњем нивоу. Заправо се универзитет бави сам собом, а не неким друштвеним проблемима, у стилу „ето вам коска, па се сада ви забављајте, а караван пролази“. Мислим да од тога неке велике вајде нема.
А од Болоње?
Она је свела универзитет на дечије јаслице за одрасле масовношћу образовања и скупљањем бодова кроз колоквијуме. Образовање јесте кондицио сине ква нон развоја друштва, али не на овај начин, масовност на уштрб квалитета нашег производа, а то су дипломирани студенти. Излазак с факултета, поготово с приватних, без знања, са сумњивим дипломама, само доноси губитак струци. У Србији је неминовна редукција високог школства, јер је бесмислено имати и оволико државних факултета у овој малој земљи. Приватни факултети ће се сами угасити због лошег производа који дају, и стога што народ све мање има пара да плаћа. Онај ко плаћа мораће да тражи адекватну наставу и понуду и нешто с чим може да конкурише у свету, а не само у Србији. Плаћати само да би се добила диплома је уметност ради уметности и нема никаквог смисла.
Талас одласка академаца у иностранство се не зауставља. Како изгледа тај проблем када су у питању Ваши студенти?
Одлив је невероватно велики, и када поставим питање студентима на часу ко иде у иностранство по дипломирању, 60 одсто њих дигне руку одмах. То је стравично за државу као што је наша, да нам најбољи одлазе, а цифра се мери десетинама хиљада. Питање је ко и шта остаје у Србији. Ми губимо струку, јер квалитетни који могу да се снађу иду, а неквалитетни углавном остају и имамо проблем њихове репродукције овде, тако да слабимо не само стручно, него и генетски. Сви су говорили да је проблем одлив младих мозгова у иностранство, али нико не чини ништа да се он застави. Очито да нема довољно добрих пројеката у земљи који могу ту снагу Србије овде да задрже.
Ви сте понудили један пројекат?
То је пројекат Теслиног града на Ушћу, по замисли нашег сликара који живи и ради у Паризу Буде Влаисављевића Модрог, који је у СФРЈ био познат по многим, па и реализованој идеји која је од Плитвичких језера направила светску атракцију. Таква је замисао и у вези са Теслом и меморијалним комплексом којим би се Србија донекле одужила том научнику. Тесла град предвиђа да се један број младих људи укључи у пројекат, а упосли више хиљада њих. Пројекат Модрог је сјајан спој најстаријих цивилизација Европе о којима сведоче Лепенски вир и Винча, затим Виминацијум, Голубачки град и муње и струје које је направио Тесла. Уз музеј би се подигао меморијални споменик Тесли у облику светионика, сличан оном у Колорадо Спрингсу, а био би симбол Београда, Србије и цивилизације уопште. То би било место меморијалног ходочашћа нашем генијалном земљаку, али и истовремено креативно, атрактивно, продуктивно и економски рентабилно место. Тиме бисмо уздигли Теслино име пред целим светом, изразили му захвалност и признање и показали да је он светионик миленијума и светска баштина. Теслу треба да искористимо не у неком банализованом смислу, већ да буде покретач једног новог духа који влада Србијом, али и снаге коју представља 40.000 студената београдског Универзитета. Нека половина стане уз пројекат и направићемо чудо. Поред ФОН-а, који је база реализације, сада са пројектом упознајем и студенте и професоре осталих факултета. Ми у Србији немамо кохезију, религија не ради свој посао, комунизам је пропао као идеологија. Коју онда идеологију ми имамо ако не прихватимо Теслу? Није то идеологија, он је чисто једно везивно ткиво које нас држи на окупу и то може да буде сабиралиште Срба који ће долазити у домовину, у Београд, на меморијални комплекс Тесле. Више таквих пројеката могло би нашу омладину да задржи да не оде у иностранство. Теслино име може да буде фермент који ће ту младу генерацију да надоји, као најбољи светски научник и најбољи Србин кога смо имали до сада. Тај његов дух, размишљање, та безинтересност у научним истраживањима и патентима, и космополитизам у крајњој линији, требало би да учине да наши млади крену његовим стопама, не да оду у иностранство, него да се баве науком и своје патенте пласирају код куће и да од тога сви имамо користи.
Имамо ли данас користи од пласмана знања?
Постотак примене иновација и домаћих патената у привреди је тако скроман да се сви проналазачи жале. Они могу да патентирају своје проналаске, али не и да их пласирају у пракси. Новој генерацији то бисмо морали да омогућимо, и да Србија постане препознатљива по нечему, по неком производу. По чему смо сада знани у свету сем по сувим шљивама и дуван-чварцима? Можда по малинама. Све што смо производили ми смо угасили и сад живимо од страних производа, лиценци. Научне институте смо чак угасили, иако су били врло квалитетни и светски конкурентни, па су нестали „Синиша Станковић“, Биолошки институт, Институт за кукуруз, за физику... да не набрајам даље. Све су то биле реномиране институције с конкурентском способношћу на светској пијаци. Када смо у њима угасили светло сви људи који су ту радили су побегли и били оберучке примљени вани, па ми сада зависимо од туђе памети, технологија, лиценци. Остали смо без ичега аутентичног и дошли смо до тога да је кроз гашење института фундаментална наука у Србији практично склоњена. Мислим да ће пројекат Тесла град вратити размишљање у том смеру да наши производи, мислим на умове, остану овде и буду као такви препознатљиви на светској пијаци као „Маде ин Сербиа“, као што је било пре. Тај Теслин дух хоћемо да раширимо по Србији, а памети у генерацијама које долазе има.
Београдски Универзитет имао је лидерску улогу у друштву, каква је она данас?
Универзитет је скрајнут мало од политичких токова и друштвених збивања, и мислим да то није добро, јер генерација која треба да носи Србију у будућности треба активно да учествује у политичком животу, креирању одлука пре свега. Студенти нису само скрајнути, већ су поцепани на различита партијски обојена удружења. Много је ситних студентских организација које миришу на неке партије, а студенти морају да имају јединствени интерес и да буду заједно. Њихова будућност је да не дозволе да их неко дели, да имају различите циљеве и интересе. Они морају да буду једногласни, снага која може да каже не било којој власти и да укаже шта треба да се ради. Наравно, свака власт није разумна ако не слуша будућност државе, а то су млади, и зато их треба подстаћи да учествују у политичком и друштвеном животу. Да се окрену решавању проблема, а не да им главна идеја буде да што пре побегну из Србије. Политика која је оштроумна и схвата студентску снагу требало би и да их подржи и ослушкује, па понекад и слуша.
Шта је с наставним кадром и његовом улогом, Ректоратом?
Наша улога није само улога професора, већ и васпитача. Ректорат је исто тако скрајнут од некаквих друштвених токова и политичких збивања и он се бави самим собом, као да је неко намерно хтео да тако буде. Он би требало да се више слуша и да његов глас има тежину, али ми га не чујемо да се оглашава. Када нешто каже иза ректора стоји хиљаде студената, бар би тако требало да буде, и морао би да се позабави друштвеним проблемима, јер је реч о нечему што је најјача научна академска средина и њен глас мора да се чује по било ком питању, да се консултује. Доносе се закони, али се струка заобилази. Притом памтим и дане када је Универзитет имао не само стручну тежину и специфичност, него су и односи били другачији, јер ипак академска средина претпоставља један узвишени начин комуницирања, понашања. Нестао је и тај однос достојанства, достојанства универзитетског професора и Универзитета као институције.
Цитатологија
Еснаф диригује шта ће да се ради у науци и ко ће доћи на СЦИ листу компаније „Тхомсон Сциентифиц“. У Србији нема ниједног часописа који је на њу ушао. То је продукт глобализације – да потчињени увек остаје то. У процесу уједначавања науке широм света, да бисте се бавили њоме, морате да уђете у коло које се зове Томсон–Ројтерс листа и да ту објављујете радове, што смо и ми прихватили. Само ту објављени радови вам омогућавају да напредујете у каријери и добијате бодове. И престижна је само та Томсон–Ројтерс листа. Али наши студенти су показали да су неки часописи само узимали паре да објаве радове. Притом, да би рад био објављен мора да се цитира цело уредништво, па се све свело на цитатологију. Свако ко жели да се бави науком мора да цитира 15 чланова уредништва часописа и цео рад је од референци. Тако да се изгубите читајући их, а нико не мисли својом главом. Ако пак мислите својом главом и хоћете нешто да објавите што се коси са ставом уредништва, или сте слободоумни, поготову у дисциплинама као што је менаџмент, где је доста идеологије, онда вам не дају да објавите рад. Слободоумни су скрајнути и њима је онемогућено да уђу у еснаф којим диригује неко ко је невидљив и у самом научном свету.
Интервју преузет са akter.co.rs
Постави коментар