Jasna Kovačević: nikada nemojte odustajati od svojih snova, ma koliko oni delovali teško!

// Kategorije: IT devojke | Intervju | IT |

Danas se IT poslom bavi samo oko 30% žena. Dosta devojaka upiše smer ISIT na našem fakultetu, tokom studija pokaže solidno znanje iz ove oblasti, no, ipak ne nastavi da se bavi poslom za koji se školovala. Moguće je da u ovom slučaju devojke gaje neku vrstu predrasude prema ovom zanimanju, te smo odlučili da napravimo seriju intervjua sa devojkama koje su istrajale u tome da postanu programerke.

Ove nedelje naša sagovornica bila je Jasna Kovačević, koleginica sa FON-a, koja je trenutno zaposlena u jednoj američkoj kompaniji, a u toku svoje karijere imala je priliku da radi u Portugalu.  Večiti zaljubljenik u programiranje i ples. Još jedna zanimljiva priča o IT devojkama je pred vama.

Puškice: Dakle, koja je Vaša priča, ukratko nam se predstavite?

Jasna: Još od detinjstva sam mnogo volela matematiku i sve što je bilo logično. Nikako mi nije išlo bubanje, pamćenje informacija, geografija i istorija su bile trn u oku, međutim sjajno sam izvodila formule iz matematike i fizike po potrebi. Onda je došao momenat da se opredelim za fakultet i već tada sam znala da ću se baviti računarima. Tada su postojala samo 3 fakulteta koji su imala IT smer: ETF, PMF i FON. Nisam želela mnogo matematike jer su mi rekli da će mi dosaditi, niti mnogo hardvera, pa sam se odlučila za FON, iako me menadžment nije oduševljavao, ali se ispostavilo da je korisno znanje iz marketinga za ono sto će uslediti u mom životu. Jedne godine sam sasvim slučajno stupila u kontakt sa jednom profesorkom na Fakultetu u Lisabonu i ona me je pozvala da dođem tamo da radim na nekom projektu. Tako sam otišla tamo i ostala neko vreme, a da nisam želela da se vratim u Srbiju. Nametnulo mi se tamo da programiram u Javi koju sam tek nešto savladala na fakultetu, ali mi se dopala pa je ovo došlo kao dobra praksa. Po povratku u Srbiju lako sam našla posao i evo, već punih 7 godina sam zaposlena u jednoj američkoj firmi.

Pored toga, u Portugalu sam upoznala jedan sasvim novi ples za mene. Plesom sam se bavila tokom celog fakulteta, ali ovo je bilo nešto sasvim novo za mene. Rešila sam da po povratku taj ples dovedem i na naše prostore i tako se upustila u jednu sasvim jedinstvenu životnu avanturu: preko dana programiram a uveče plešem. Otvorila sam plesnu školu, razvila tim, držim redovne časove, imam i par instruktora koji još rade pored mene i imam redovne plesne večeri, baš prekoputa moje firme. Ako nije problem iskoristila bih priliku i da izreklamiram ovaj prelep ples koji se zove Kizomba.

Puškice: Kako ljudi reaguju kada im kažete da se programerka?

Jasna:  Zavisi gde upoznam te ljude. Uglavnom se na njihovom licu vidi iznenađenje, pogotovu ako me neko upozna kao instruktora plesa pa im je teško da vide taj spoj, a vrlo je interesantan, nekako osetim kreativnost i logiku podjednako zastupljenom u mom životu, kao i statičnog mog jednog posla i aktivnost tog drugog, koji već prevazilazi granice hobija. 

Puškice: Šta smatrate za svoj najveći uspeh do sada – na poslovnom planu, a i u životu?

Jasna: Moj najveći uspeh je što sam u Srbiju uspela da proguram jedan novi ples i pored svog posla i svih životnih obaveza, uspevam da se bavim i nečime što volim. Umem ja mnogo da kukam i da se žalim ponekad kad uvidim da sam zapustila svoje želje i potrebe zarad svega ovoga, ali zato mi je srce puno kad pomislim na sva ona sretna lica kojima sam promenila život tako što sam ih upoznala sa Kizombom. A verujte mi mnogo njih mi je došlo i ispričalo neku priču kako im je Kizomba promenila život. 

Puškice: Predrasude su svuda oko nas – da li smatrate da postoje predrasude koje se tiču žena u IT-ju?

Jasna: Pa ne znam, zaista ne bih rekla da ih ima mnogo. Kad sam bila dosta mlađa svi su se muškarci oko mene iznenađivali kada bih ravnopravno sa njima raspravljala o hardveru ili pak uzela šrafciger u ruke da nešto popravim. Sada na primer, ovde gde to radim posmatraju nas, nekoliko devojaka, potpuno ravnopravno sa njima. Valjda smo se i srodili nakon toliko godina.

Puškice: Da li je nekada bilo teških trenutaka kada ste razmišljali da odustanete? Kako ste se izborili sa time?

Jasna: Bilo je, dešavalo se, mnogo puta, ali nekako se uvek vodim time da onda sve što sam do tog momenta uradila pada u vodu, da sam se džaba mučila, trudila. Zato retko odustajem. Eventualno malo promenim taktiku, ali odustajanje nije baš moja odlika.

Puškice: Činjenica je da malo mladih devojaka odluče da se bave ovime, iako tokom studija pokažu talenat za programiranje. Šta biste im poručili?

Jasna:  Generalno bih poručila svima da nikad ne odustaju od svojih snova ma koliko god oni delovali teško. Da bismo nešto postigli u životu treba da sanjamo, i imamo neke ciljeve, i ne samo to, već treba da stremimo ka tome da to i ostvarimo. To je jedini način da budemo srećni u životu, da imamo ono što želimo, da radimo ono što volimo.

Jasna je mene uvela u Kizombu, i iako vise nije moj instruktor i dalje je veoma postujem i zahvalan sam joj na tome. Odusevio sam se kada sam video ovaj clanak. Pozdrav !

Objavljeno: 15.03.2015 16:28 - (Kizomberos / Fonovac)


0
0
15
0

Postavi komentar

E-mail:
Komentar:
Antispam:

1 + 7

Komentari prolaze moderaciju, zato što smo tako u mogućnosti