Данас се ИТ послом бави само око 30% жена. Доста девојака упише смер ИСИТ на нашем факултету, током студија покаже солидно знање из ове области, но, ипак не настави да се бави послом за који се школовала. Могуће је да у овом случају девојке гаје неку врсту предрасуде према овом занимању, те смо одлучили да направимо серију интервјуа са девојкама које су истрајале у томе да постану програмерке.
Ове недеље наша саговорница била је Јасна Ковачевић, колегиница са ФОН-а, која је тренутно запослена у једној америчкој компанији, а у току своје каријере имала је прилику да ради у Португалу. Вечити заљубљеник у програмирање и плес. Још једна занимљива прича о ИТ девојкама је пред вама.
Пушкице: Дакле, која је Ваша прича, укратко нам се представите?
Јасна: Још од детињства сам много волела математику и све што је било логично. Никако ми није ишло бубање, памћење информација, географија и историја су биле трн у оку, међутим сјајно сам изводила формуле из математике и физике по потреби. Онда је дошао моменат да се определим за факултет и већ тада сам знала да ћу се бавити рачунарима. Тада су постојала само 3 факултета који су имала ИТ смер: ЕТФ, ПМФ и ФОН. Нисам желела много математике јер су ми рекли да ће ми досадити, нити много хардвера, па сам се одлучила за ФОН, иако ме менаџмент није одушевљавао, али се испоставило да је корисно знање из маркетинга за оно сто ће уследити у мом животу. Једне године сам сасвим случајно ступила у контакт са једном професорком на Факултету у Лисабону и она ме је позвала да дођем тамо да радим на неком пројекту. Тако сам отишла тамо и остала неко време, а да нисам желела да се вратим у Србију. Наметнуло ми се тамо да програмирам у Јави коју сам тек нешто савладала на факултету, али ми се допала па је ово дошло као добра пракса. По повратку у Србију лако сам нашла посао и ево, већ пуних 7 година сам запослена у једној америчкој фирми.
Поред тога, у Португалу сам упознала један сасвим нови плес за мене. Плесом сам се бавила током целог факултета, али ово је било нешто сасвим ново за мене. Решила сам да по повратку тај плес доведем и на наше просторе и тако се упустила у једну сасвим јединствену животну авантуру: преко дана програмирам а увече плешем. Отворила сам плесну школу, развила тим, држим редовне часове, имам и пар инструктора који још раде поред мене и имам редовне плесне вечери, баш прекопута моје фирме. Ако није проблем искористила бих прилику и да изрекламирам овај прелеп плес који се зове Кизомба.
Пушкице: Како људи реагују када им кажете да се програмерка?
Јасна: Зависи где упознам те људе. Углавном се на њиховом лицу види изненађење, поготову ако ме неко упозна као инструктора плеса па им је тешко да виде тај спој, а врло је интересантан, некако осетим креативност и логику подједнако заступљеном у мом животу, као и статичног мог једног посла и активност тог другог, који већ превазилази границе хобија.
Пушкице: Шта сматрате за свој највећи успех до сада – на пословном плану, а и у животу?
Јасна: Мој највећи успех је што сам у Србију успела да прогурам један нови плес и поред свог посла и свих животних обавеза, успевам да се бавим и нечиме што волим. Умем ја много да кукам и да се жалим понекад кад увидим да сам запустила своје жеље и потребе зарад свега овога, али зато ми је срце пуно кад помислим на сва она сретна лица којима сам променила живот тако што сам их упознала са Кизомбом. А верујте ми много њих ми је дошло и испричало неку причу како им је Кизомба променила живот.
Пушкице: Предрасуде су свуда око нас – да ли сматрате да постоје предрасуде које се тичу жена у ИТ-ју?
Јасна: Па не знам, заиста не бих рекла да их има много. Кад сам била доста млађа сви су се мушкарци око мене изненађивали када бих равноправно са њима расправљала о хардверу или пак узела шрафцигер у руке да нешто поправим. Сада на пример, овде где то радим посматрају нас, неколико девојака, потпуно равноправно са њима. Ваљда смо се и сродили након толико година.
Пушкице: Да ли је некада било тешких тренутака када сте размишљали да одустанете? Како сте се изборили са тиме?
Јасна: Било је, дешавало се, много пута, али некако се увек водим тиме да онда све што сам до тог момента урадила пада у воду, да сам се џаба мучила, трудила. Зато ретко одустајем. Евентуално мало променим тактику, али одустајање није баш моја одлика.
Пушкице: Чињеница је да мало младих девојака одлуче да се баве овиме, иако током студија покажу таленат за програмирање. Шта бисте им поручили?
Јасна: Генерално бих поручила свима да никад не одустају од својих снова ма колико год они деловали тешко. Да бисмо нешто постигли у животу треба да сањамо, и имамо неке циљеве, и не само то, већ треба да стремимо ка томе да то и остваримо. То је једини начин да будемо срећни у животу, да имамо оно што желимо, да радимо оно што волимо.
Постави коментар