Kako je svet postao "globalni kazino"

Kao i u svakoj drugoj krizi i u aktuelnoj svetskoj finansijskoj krizi možemo prepoznati dobitnike i gubitnike. Dosta toga je već napisano o tome ko je na svetskoj rejting listi najbogatijih ljudi koliko izgubio.

Scenario je sličan, pala je vrednost realne i finansijske aktive u koju su domaćinstva i privreda investirali, a porasla je vrednost duga. Samim tim, dobar broj pojedinaca se našao u klasičnom problemu nelikvidnosti.

Nelikvidnost podrazumeva da pojedinac ima visoku očekivanu stopu prinosa u budućnosti, pa je zbog toga značajno investirao, ali se istovremeno "zaglavio" u trenutku izbijanja finansijske krize sa rokom povraćaja tih investicija.

Posledica je da je postao nelikvidan u smislu nemogućnosti da servisira tekuće obaveze, prvenstveno kreditne linije koje je povukao. Dobar broj građana ne nalazi izlaz za datu situaciju i napušta kuće koje su pod hipotekom. Može se reći da su sve to žrtve svetske finansijske krize.

Slobodno se može postaviti pitanje: gde su krivci koji se za sada mogu smatrati dobitnicima u svetskoj finansijskoj krizi. Opravdana kritika većine građana koji kao poreski obveznici posredno finansiraju pokušaje oporavka svetske privrede je što novac ponovo delimično ide ka onima koji su krizu i izazvali – menadžerima.

Naime, može se još jednom zaključiti da je jedan od osnovnih uzroka ove krize nesposobnost čistog tržišnog sistema da reši principal-agent konflikt.

Po savremenoj teoriji menadžmenta menadžeri su angažovani od strane vlasnika (akcionara) kako bi maksimizirali njihovo bogatstvo u novcu, što se svodi na rast tržišnih cena akcija. U praksi, menadžeri se prvenstveno trude da maksimiziraju svoj lični interes, pa ako se sistemski ne postave pravila da se njihovi interesi sa interesima akcionara poklope, nastaju problemi.

U finansijskoj industriji se na ovaj generalni problem koji je već uzrokovao prethodnu berzansku krizu nadovezuje priča o prinosu i riziku. Kada se radi o finansijskim plasmanima, ono što su menadžeri u finansijskim institucijama prvenstveno gledali su očekivane stope prinosa koje su vezane za tržišno učešće.

Poenta je bila – po svaku cenu povećati tržišno učešće. Pri tome se u pravljenju sofisticiranih finansijskih proizvoda i mnogobrojnim inovacijama značajno potcenio rizik kao kategorija.

Kako je to napomenuo Žan Klod Triše, predsednik Evropske Centralne Banke, ne samo da je potcenjen nivo rizika koji se preuzimao nego je potcenjen i rizik kao jedinica u donošenju odluka.

Može se slobodno zaključiti da su investicione strategije finansijskih menadžera (CFOs – chief financial officer) počele sve više da podsećaju na kockanje. Ovde treba napomenuti da je to bilo kockanje sa tuđim novcem, pri čemu su za povećane finansijske plasmane, finansijske prihode i tržišno učešće finansijski menadžeri bogato nagrađivani – kroz stimulacije, bonuse, službena putovanja, kola, itd.

Kako je primetio čuveni ekonomista, nobelovac, Džozef Štiglic – finansijski menadžeri su ubacili ceo svet u globalni kazino, kockali se sa tuđim novcem, a ceh, na ovaj ili onaj način, plaća cela planeta.

Ono što je najinteresantnije u svemu je da spasonosni paketi pomoći prete ponovo da završe u rukama onih koji su i izazvali krizu. Ako se stvari gledaju iz tog ugla, postaju potpuno jasni prigovori velikog broja građana koji sa pravom okrivljuju finansijske menadžere za ono za šta svi sada plaćamo račun.

Interesantan je primer menadžera industrije koja je pored finansijske najviše pogođena ovom krizom – automobilska industrija. Kada su se kao u dobrim starim vremenima menadžeri tri najveće automobilske kompanije u SAD pojavili pred Kongresom došavši u svojim privatnim avionima, vratili su se neobavljena posla. Sledeći put su se na put uputili u ekonomičnim privatnim kolima, obećavši pri tome da će iz tražene pomoći njihova godišnja plata iznositi 1$ godišnje, lobiranje je uspešno završeno.

Naravno, svako promućurniji bi mogao da postavi jednostavno pitanje – zbog čega su oni spremni da celu godinu ulože svoje vreme i energiju za tako malu cenu? Novi američki predsednik, Barak Obama, produžuje u istom stilu i ograničava plate menadžera u kompanijama koje dobijaju državne pare na maksimalan iznos od 500.000 $ godišnje.

Ono što je sada potpuno jasno je da su menadžeri pre izbijanja krize bili u velikoj meri preplaćeni sa mogućnošću da sami sebi odrede visinu otpremnine i da im se u datom momentu više isplati da "puste firmu niz led" sa vrlo jasnom strategijom "uzmi pare i beži".

Za sve je, sada je potpuno jasno, kriv mehanizam čiste tržišne utakmice sa vrlo slabom regulativom pod zastavom neoliberalnog koncepta tržišne privrede. Uloga regulatornih tela je bila izrazito slaba i finansijski menadžeri su osetili potpunu slobodu da u nedostatku jasnih ograničenja postave "pravila igre"onako kako to njima odgovara.

Vrlo je slikovita paralela koju je nedavno napravila američka štampa između igrača američkog fudbala u finalu super kupa i menadžera kao igrača u tržišnoj utakmici. Naime, dok su igrači u fudbalskom super kupu u Americi morali na terenu da dokažu vrednost na opšte zadovoljstvo publike i time opravdaju ulaganje u njih, dotle su menadžeri kao igrači prokockali ulaganje u njihove institucije, pri tome zadržavši sve bonuse i stimulacije kao rezultat za njihovu "preuzimljivost, inicijativu i sklonost riziku".

Već se glasno mogu čuti pobornici ideje da uzimajući pomenuti princip menadžeri treba da vrate svoje bonuse i stimulacije jer nisu postigli adekvatne rezultate. Naravno, sa čisto pravne strane gledišta, stvari nisu tako jednostavne – menadžeri su zaštićeni ugovorima koje su sami sastavili.

Zato je danas ključna stvar kako obnoviti poverenje, a sa tim je povezana čuvena teza o kredibilitetu – kredibilitet je najvažnija vrednost koju neka institucija poseduje, a kada se jednom izgubi mnogo je teže ponovo ga obnoviti.

U tom smislu, svi paketi državne pomoći koji preduzimaju vlade širom sveta deluju preskupo u odnosu na poverenje koje je kockarskom strategijom finansijskih menadžera u velikoj meri poljuljano.

Pouka iz krize je da se mora pojačati značaj regulacije kroz odgovarajuća regulatorna tela kojima bi se dala striktnija ovlašćenja da u slučaju prekršaja kazne one koji prekrše jasno definisana pravila igre.

Isto tako, ono što je dobra vest iz ove krize je da postaje očigledno da treba platiti dobre stručnjake, a ne „iskusne menadžere“ koji su pokazali vrhunsku sposobnost da sebi obezbede dobre uslove i visoke premije.