Како је свет постао "глобални казино"

Као и у свакој другој кризи и у актуелној светској финансијској кризи можемо препознати добитнике и губитнике. Доста тога је већ написано о томе ко је на светској рејтинг листи најбогатијих људи колико изгубио.

Сценарио је сличан, пала је вредност реалне и финансијске активе у коју су домаћинства и привреда инвестирали, а порасла је вредност дуга. Самим тим, добар број појединаца се нашао у класичном проблему неликвидности.

Неликвидност подразумева да појединац има високу очекивану стопу приноса у будућности, па је због тога значајно инвестирао, али се истовремено "заглавио" у тренутку избијања финансијске кризе са роком повраћаја тих инвестиција.

Последица је да је постао неликвидан у смислу немогућности да сервисира текуће обавезе, првенствено кредитне линије које је повукао. Добар број грађана не налази излаз за дату ситуацију и напушта куће које су под хипотеком. Може се рећи да су све то жртве светске финансијске кризе.

Слободно се може поставити питање: где су кривци који се за сада могу сматрати добитницима у светској финансијској кризи. Оправдана критика већине грађана који као порески обвезници посредно финансирају покушаје опоравка светске привреде је што новац поново делимично иде ка онима који су кризу и изазвали – менаџерима.

Наиме, може се још једном закључити да је један од основних узрока ове кризе неспособност чистог тржишног система да реши принципал-агент конфликт.

По савременој теорији менаџмента менаџери су ангажовани од стране власника (акционара) како би максимизирали њихово богатство у новцу, што се своди на раст тржишних цена акција. У пракси, менаџери се првенствено труде да максимизирају свој лични интерес, па ако се системски не поставе правила да се њихови интереси са интересима акционара поклопе, настају проблеми.

У финансијској индустрији се на овај генерални проблем који је већ узроковао претходну берзанску кризу надовезује прича о приносу и ризику. Када се ради о финансијским пласманима, оно што су менаџери у финансијским институцијама првенствено гледали су очекиване стопе приноса које су везане за тржишно учешће.

Поента је била – по сваку цену повећати тржишно учешће. При томе се у прављењу софистицираних финансијских производа и многобројним иновацијама значајно потценио ризик као категорија.

Како је то напоменуо Жан Клод Трише, председник Европске Централне Банке, не само да је потцењен ниво ризика који се преузимао него је потцењен и ризик као јединица у доношењу одлука.

Може се слободно закључити да су инвестиционе стратегије финансијских менаџера (ЦФОс – цхиеф финанциал оффицер) почеле све више да подсећају на коцкање. Овде треба напоменути да је то било коцкање са туђим новцем, при чему су за повећане финансијске пласмане, финансијске приходе и тржишно учешће финансијски менаџери богато награђивани – кроз стимулације, бонусе, службена путовања, кола, итд.

Како је приметио чувени економиста, нобеловац, Џозеф Штиглиц – финансијски менаџери су убацили цео свет у глобални казино, коцкали се са туђим новцем, а цех, на овај или онај начин, плаћа цела планета.

Оно што је најинтересантније у свему је да спасоносни пакети помоћи прете поново да заврше у рукама оних који су и изазвали кризу. Ако се ствари гледају из тог угла, постају потпуно јасни приговори великог броја грађана који са правом окривљују финансијске менаџере за оно за шта сви сада плаћамо рачун.

Интересантан је пример менаџера индустрије која је поред финансијске највише погођена овом кризом – аутомобилска индустрија. Када су се као у добрим старим временима менаџери три највеће аутомобилске компаније у САД појавили пред Конгресом дошавши у својим приватним авионима, вратили су се необављена посла. Следећи пут су се на пут упутили у економичним приватним колима, обећавши при томе да ће из тражене помоћи њихова годишња плата износити 1$ годишње, лобирање је успешно завршено.

Наравно, свако промућурнији би могао да постави једноставно питање – због чега су они спремни да целу годину уложе своје време и енергију за тако малу цену? Нови амерички председник, Барак Обама, продужује у истом стилу и ограничава плате менаџера у компанијама које добијају државне паре на максималан износ од 500.000 $ годишње.

Оно што је сада потпуно јасно је да су менаџери пре избијања кризе били у великој мери преплаћени са могућношћу да сами себи одреде висину отпремнине и да им се у датом моменту више исплати да "пусте фирму низ лед" са врло јасном стратегијом "узми паре и бежи".

За све је, сада је потпуно јасно, крив механизам чисте тржишне утакмице са врло слабом регулативом под заставом неолибералног концепта тржишне привреде. Улога регулаторних тела је била изразито слаба и финансијски менаџери су осетили потпуну слободу да у недостатку јасних ограничења поставе "правила игре"онако како то њима одговара.

Врло је сликовита паралела коју је недавно направила америчка штампа између играча америчког фудбала у финалу супер купа и менаџера као играча у тржишној утакмици. Наиме, док су играчи у фудбалском супер купу у Америци морали на терену да докажу вредност на опште задовољство публике и тиме оправдају улагање у њих, дотле су менаџери као играчи прокоцкали улагање у њихове институције, при томе задржавши све бонусе и стимулације као резултат за њихову "преузимљивост, иницијативу и склоност ризику".

Већ се гласно могу чути поборници идеје да узимајући поменути принцип менаџери треба да врате своје бонусе и стимулације јер нису постигли адекватне резултате. Наравно, са чисто правне стране гледишта, ствари нису тако једноставне – менаџери су заштићени уговорима које су сами саставили.

Зато је данас кључна ствар како обновити поверење, а са тим је повезана чувена теза о кредибилитету – кредибилитет је најважнија вредност коју нека институција поседује, а када се једном изгуби много је теже поново га обновити.

У том смислу, сви пакети државне помоћи који предузимају владе широм света делују прескупо у односу на поверење које је коцкарском стратегијом финансијских менаџера у великој мери пољуљано.

Поука из кризе је да се мора појачати значај регулације кроз одговарајућа регулаторна тела којима би се дала стриктнија овлашћења да у случају прекршаја казне оне који прекрше јасно дефинисана правила игре.

Исто тако, оно што је добра вест из ове кризе је да постаје очигледно да треба платити добре стручњаке, а не „искусне менаџере“ који су показали врхунску способност да себи обезбеде добре услове и високе премије.