Verovatno ste pomislili da govorim o ljudima koji odlaze jedni kod drugih kući u goste. Greška! U prestonici, sem u posebnim prilikama (slave, rođendani i sl. ) niko kod nikog ne ide. Imam dobru prijateljicu, već 5 godina se družimo, ja nijednom nisam bila kod nje. Kad sam je, jednom prilikom, pozvala na kafu bila je zgranuta. U Beogradu se kafeniše tamo gde je tome i mesto- u kafićima, kafanama, klubovima, u parkovima (s nogu) ili, ako ste baš očajni, usput, do fakulteta, škole, posla. Kafenisanje je najrasprostranjenija i najučestalija aktivnost u Beogradu, u stvari, postalo je nešto poput zaštitnog znaka, bar turisti tako misle. Nigde na planeti nećeš naći toliko ljudi u svakom ćošku jednog grada, u svakom trenutku, od ranih jutarnjih sati do...ranih jutarnjih sati, 24-7 ovde se kafeniše. Ako su nas Turci, za onih 500 godina, nečemu naučili to je da kafenišemo i divanimo po ceo božiji dan.
Ono što posebno iznenadi svakog stranca je to da se u kafićima uglavnom susreću sa ljudima od 18 do 45, onima koji bi vreme trebali da provode jureći za karijerom, za novcem, skupim automobilima i još skupljim stanovima. Oni međutim imaju drugačije ambicije, njima je dovoljno da imaju za tu, jednu kafu i sve vreme ovog sveta slobodno i njihov je život ispunjen. Ko više greši? Ko na veću glupost baca najbolje godine svog života, verovatno nikada sa sigurnošću nećemo moći da kažemo.
Čitač. Uvek sedi sam. Čita novinu i polako, sa uživanjem ispija kafu. Uglavnom je tačan k'o sat. Svakog dana je tu u isto vreme i po mogućstvu za istim stolom. Ni sa kim ne razgovara, nikog ne gleda, čovek samo želi da na miru pročita svoje novine. Tih pola sata ( retko se zadržava duže) je jedino slobodno vreme koje ima i kad može da se opusti i razbistri glavu. Kafić je njegova oaza mira.
Naloženi. Obično se radi o ekipi od četvoro-petoro ljudi. Sede pijuckaju i posmatraju svet oko sebe. Ekipa je uvek isključivo muška ili isključivo ženska. Oni su tu da bi "navatali nešto." Bar oni tako misle. Najčešće se svi sami vraćaju kući. Kad je ekipa ženska, onda se uglavnom radi o klinkama u jeku puberteta koje su tu da bi zavodile konobare, da bi se u toaletu slikale za facebook, da bi bile primećene.
Ljubavnici. Ljudi se vole. Mnogo. Oboje žive s roditeljima pa jedino mesto za razmenu nežnosti postaje kafić. Oni će se ljubakati, gledati, ljubakati, možda malo popričati, ljubakati, maziti, ljubakati... Neće ih nimalo zanimati da li ih i ko gleda. Baš njih briga, oni se vole. A svi koji misle da je ovakvo ponašanje neukusno i nevaspitano samo su ljubomorni jer nemaju nikoga ko ih toliko voli...
Glasni. "Ovde sam, pogledajte me, juhu, ovde sam..." Ovaj primerak dolazi u kafić s jednim ciljem- da bude primećen, a to pokušava da ostvari trudeći se, iz petnih žila, da ga svi, pre svega, čuju. On će se glasno smejati, glasno pričati, arlaukanjem će dozivati konobara...sve dok iz kafića ne otera i najopuštenije goste. Najgore što može da ti se desi je da izabereš sto pored njegovog. Osim što nećeš moći da razgovaraš s prijateljima i što mogu da ti popucaju bubne opne, rizikuješ i da završiš u zatvoru, jer većina nas, koliko god smireni bili u nekom trenutku dobijemo jaku potrebu da nasrnemo na Glasnog i izudaramo ga ne bi li bar na kratko ućutao.
Smoreni posmatrači. Rizikujem da zvučim seksistički, ali verujem da će se većina složiti s konstatacijom da su u ovoj ekipi u 99% slučajeva žene. Nisam sigurna zašto uopšte izlaze, imam utisak da se niko ne provodi gore od njih. One su smorene, nervozne, i nemaju o čemu da pričaju. Tako im se izlazak svede na posmatranje ispod oka svih koji u kafić uđu i otrcavanje svega što na njima primete. " Jao Bože, vidi kako se ova obukla...Kako je ružan onaj tip za šankom...Pogledaj joj frizuru, strašno...Vidi kako ovaj smešno hoda...sramota, blam, užas..." Nekako mi je oduvek bilo žao ovih devojaka, nikad neće shvatiti čemu izlazak zaista služi.
Previše opušteni. Uglavnom se radi o ljudima iz kraja koji su postali inventar kafića. Čovek dobro poznaje gazdu, konobare, pojedine goste pa se oseća k'o u svojoj kući. Problem nastaje kad počne i da se ponaša k'o u svojoj kući. On će doći razgaćen, podići će noge na sto, jesti za šankom... Nije on nevaspitan, ume on da se ponaša, samo manire čuva za neka druga mesta.
Napomena: Ovaj tekst je prvobitno objavljen na portalu Nova Mladost 12. decembra 2011. godine. Autor teksta je Jelena Dončić
Postavi komentar