Вероватно сте помислили да говорим о људима који одлазе једни код других кући у госте. Грешка! У престоници, сем у посебним приликама (славе, рођендани и сл. ) нико код никог не иде. Имам добру пријатељицу, већ 5 година се дружимо, ја ниједном нисам била код ње. Кад сам је, једном приликом, позвала на кафу била је згранута. У Београду се кафенише тамо где је томе и место- у кафићима, кафанама, клубовима, у парковима (с ногу) или, ако сте баш очајни, успут, до факултета, школе, посла. Кафенисање је најраспрострањенија и најучесталија активност у Београду, у ствари, постало је нешто попут заштитног знака, бар туристи тако мисле. Нигде на планети нећеш наћи толико људи у сваком ћошку једног града, у сваком тренутку, од раних јутарњих сати до...раних јутарњих сати, 24-7 овде се кафенише. Ако су нас Турци, за оних 500 година, нечему научили то је да кафенишемо и диванимо по цео божији дан.
Оно што посебно изненади сваког странца је то да се у кафићима углавном сусрећу са људима од 18 до 45, онима који би време требали да проводе јурећи за каријером, за новцем, скупим аутомобилима и још скупљим становима. Они међутим имају другачије амбиције, њима је довољно да имају за ту, једну кафу и свe време овог света слободно и њихов је живот испуњен. Ко више греши? Ко на већу глупост баца најбоље године свог живота, вероватно никадa са сигурношћу нећемо моћи да кажемо.
Читач. Увек седи сам. Чита новину и полако, са уживањем испија кафу. Углавном је тачан к'о сат. Сваког дана је ту у исто време и по могућству за истим столом. Ни са ким не разговара, никог не гледа, човек само жели да на миру прочита своје новине. Тих пола сата ( ретко се задржава дуже) је једино слободно време које има и кад може да се опусти и разбистри главу. Кафић је његова оаза мира.
Наложени. Обично се ради о екипи од четворо-петоро људи. Седе пијуцкају и посматрају свет око себе. Екипа је увек искључиво мушка или искључиво женска. Они су ту да би "наватали нешто." Бар они тако мисле. Најчешће се сви сами враћају кући. Кад је екипа женска, онда се углавном ради о клинкама у јеку пубертета које су ту да би заводиле конобаре, да би се у тоалету сликале за фацебоок, да би биле примећене.
Љубавници. Људи се воле. Много. Обоје живе с родитељима па једино место за размену нежности постаје кафић. Они ће се љубакати, гледати, љубакати, можда мало попричати, љубакати, мазити, љубакати... Неће их нимало занимати да ли их и ко гледа. Баш њих брига, они се воле. А сви који мисле да је овакво понашање неукусно и неваспитано само су љубоморни јер немају никога ко их толико воли...
Гласни. "Овде сам, погледајте ме, јуху, овде сам..." Овај примерак долази у кафић с једним циљем- да буде примећен, а то покушава да оствари трудећи се, из петних жила, да га сви, пре свега, чују. Он ће се гласно смејати, гласно причати, арлаукањем ће дозивати конобара...све док из кафића не отера и најопуштеније госте. Најгоре што може да ти се деси је да изабереш сто поред његовог. Осим што нећеш моћи да разговараш с пријатељима и што могу да ти попуцају бубне опне, ризикујеш и да завршиш у затвору, јер већина нас, колико год смирени били у неком тренутку добијемо јаку потребу да насрнемо на Гласног и изударамо га не би ли бар на кратко ућутао.
Сморени посматрачи. Ризикујем да звучим сексистички, али верујем да ће се већина сложити с констатацијом да су у овој екипи у 99% случајева жене. Нисам сигурна зашто уопште излазе, имам утисак да се нико не проводи горе од њих. Оне су сморене, нервозне, и немају о чему да причају. Тако им се излазак сведе на посматрање испод ока свих који у кафић уђу и отрцавање свега што на њима примете. " Јао Боже, види како се ова обукла...Како је ружан онај тип за шанком...Погледај јој фризуру, страшно...Види како овај смешно хода...срамота, блам, ужас..." Некако ми је одувек било жао ових девојака, никад неће схватити чему излазак заиста служи.
Превише опуштени. Углавном се ради о људима из краја који су постали инвентар кафића. Човек добро познаје газду, конобаре, поједине госте па се осећа к'о у својој кући. Проблем настаје кад почне и да се понаша к'о у својој кући. Он ће доћи разгаћен, подићи ће ноге на сто, јести за шанком... Није он неваспитан, уме он да се понаша, само манире чува за нека друга места.
Напомена: Овај текст је првобитно објављен на порталу Нова Младост 12. децембра 2011. године. Аутор текста је Јелена Дончић
Постави коментар