Многи од нас су, након демократских промена, изгубили поверење у слободне новинаре и медије. Мислило се да ће када дође демократија бити много. Међутим, десило се нешто сасвим супротно. Медији не информишу људе већ их, благо речено, заглупљују небитним информацијама, а и када се деси нешто битно, они пренесу нешто сасвим другачије од истине. И то не важи само за наше медије, већ за медије свуда у свету. Зашто је то тако?
Најпознатије дело које се бави овом тематиком, а које је стекло велику популарност у научним круговима, је дело Ноама Чомског и Едварда Хермана, “Производња пристанка – политичка економија масовних медија”, објављено 1988. године. У том делу они су направили, сада већ широко познати Модел пропаганде, који се већ увелико изучава на многим универзитетима у свету. Тај модел објашњава зашто се медији понашају онако како се понашају.
Пре него што кренемо у објашњавање Модела пропаганде, напоменућемо да је Ноам Чомски један од најцитиранијих интелектуалаца данашњице. Почасни је професор Универзитета у Масачусетсу, освојио је многобројне награде и признања за свој рад, био проглашаван за најутицајнијег живог интелектуалца и још много тога.
Дакле, у наведеној књизи, Чомски и Херман се баве примерима америчких медија и њиховим прикривањем истине на примеру интервенције САД у земљама Латинске Америке. Они су својом детаљном и дубокоумном анализом, дошли до закључка, да свака вест која се објави у медијима, мора да прође кроз пет филтера. Од тих пет, најбитнија су прва три филтера.
Ти филтери су:
1) Концентрација власништва
Већина медија је у приватном власништву, па агенда или став који ти медији заступају, зависи и од тога ко је власник. Пошто је богатство често концентрисано, власник или власници имају, поред тог медија и још неколико других бизниса, па им некада не одговара да се одређене информације пласирају у јавност. На пример, замислите да је власник неке медијске компаније инвестициони фонд. Њима сигурно неће одговарати да се у јавност пласирају информације, које дижу финансијску панику код становништва и уљуљавају поверење у финансијски систем, јер би то могло да угрози пословање компаније на другом фронту. Сасвим је и логично да компанија не жели да један њен бизнис угрожава онај други. Многи медији у свету су у власништву не групе компанија, већ појединаца, медијских магната, што чини да медији зависе од воље појединца.
2) Извори финансирања
Сви медији морају да остварују профит у оштрој тржишној утакмици. И они морају од нечега да живе, а ко не успе да заради довољно, лети са тржишта, а други заузимају његово место. Највећи извор прихода за све медије су рекламе. Зато медији морају свим силама да се труде да привуку што више фирми и компанија који ће се код њих рекламирати. Зато су медијима њихови читаоци и слушаоци истовремено и публика, али и производ. Медији, директно речено, продају своје читаоце или слушаоце рекламним компанијама. Зато неки стручњаци сматрају да је пружање информација, само маргинална функција медија, а да је главна функција привлачење прихода од реклама. Због свега тога, медији не желе да се замерају компанијама, које се рекламирају код њих, па увек стављају само онај садржај који одговара компанијама, а то је садржај који људе тера да купују што више непотребних ствари, који пласира систем вредности концентрисан на потрошњу и конзумеризам. Због тога дискусија о озбиљним друштвеним проблемима не постоји у медијима, јер профитно оријентисаним компанијама такви људи нису потребни.
3) Извори информација
У својим анализама ширења и прослеђивања вести, на примеру интервенције САД у Латинској Америци, Чомски и Херман су схватили да вести често долази из само једног извора, али се после рашири по свим медијима. Већина медија само копира вести једни од других, а ретко ко има неког на лицу места или може да провери колико је та вест тачна. Неке вести ни не могу да се провере, као што су вести из ратом угрожених подручја, па се сви ослањају само на један извор, иако је тај извор можда подметнут, или је вест измишљена. Чомски каже да чак ни велике медијске куће, као што је ББЦ, не могу да приуште да увек имају свог репортера на лицу места. Зато су приморани да се понекада ослањају само на оно што говоре званични представници за штампу компанија, организација и влада, а знамо да је тим представницима у самом опису посла, да оног кога представљају представе у најбољем могућем светлу. Исто тако Чомски говори и локалним америчким медијима, који о светским темама, само преносе информације из већих медијских компанија. Зато се може десити да једна агенција у САД-у објави вест, а да њу после пренесу стотине других медијских кућа у земљи и иностранству. Због те свеприсутности се стиче утисак да је вест недвосмислено тачна, јер сви причају о њој, а она може да буде потпуно изрежирана.
4) Плаћени критичари медија
Медији су често подложни јаким критикама, и то од стране добро организованих и финансираних институција. Група компанија може да се удружи и да строго критикује и врши кампању против медија. Медији, који и сами једва кубуре са новцем, не могу да се одбране. Чомски за ову појаву наводи пример организације Global Climate Coalition, коју су организовале компаније као што су Exxon, Texaco и Форд, и које загађују животну средину својим радом. Та организација редовно и плански ради против свих медија и новинара, који се боре за то да истина о загађивању животне средине изађе на видело.
Пошто су ови напади јаки и често успешни, медији понекад не желе ни да се упуштају у борбу. Више им се исплати да не таласају и не дижу прашину.
5) Непријатељи друштва и страх
Пошто је књига “Производња пристанка – политичка економија масовних медија” писана пре двадесет пет година, Чомски је пети филтер прво назвао религија антикомунизма, јер је тада америчка јавност била оптерећена бауком комуниста и страхом да се та појава не рашири код њих. Тај страх је намерно био пласиран и подржаван од стране званичника, како би се лакше обрачунавали са неистомишљеницима. Касније је Чомски овај пети филтер преименовао у Рат против тероризма, јер је то сада главна тема америчких медија, и одличан изговор САД-а да напада друге земље. А гледано уопштено, ван границе одређене земље, овај пети филтер би се могао назвати намерно направљени непријатељи друштва, којима се код грађана изазива страх. А када су грађани у страху, онда се њима лако може манипулисати.
Текст преузет са daliznate.com
Постави коментар