Nobelova nagrada je međunarodna nagrada koja se dodeljuje jednom godišnje od 1901. godine iz oblasti fizike, hemije, medicine, književnosti i za mir. Od 1968. godine, dodeljuje se i nagrada za ekonomiju.

Iako je poslednjih godina predmet kritika, pre svega zbog pojedinih laureata nagrade za mir, i dalje uživa ogroman ugled i san je većine naučnika.

Pogledajmo ko su ovogodišnji dobitnici nagrada i koje su njihove zasluge. Koristite navigaciju ispod da saznate više detalja o ovogodišnjim laureatima.

Ekonomija: Praćenje tržišta imovine

Ne postoji način sa se predivide cene akcija i obveznica u sledećih nekoliko dana ili nedelja. Međutim, moguće je pretpostaviti koji će biti pravac kretanja tih cena tokom dužih perioda, u sledećih tri do pet godina. Ova saznanja, koja su istovremeno i iznenađujuća i suprotstavljena, otkriće su ovogodišnjih laureata, Judžina Fame, Larsa Petera Hansena i Roberta Šilera.
Početkom 60-tih godina, Judžin Fama je, sa nekoliko saradnika, dokazao da je cene akcija na berzi jako teško predvideti na kratak period, i postojanje takve informacije se vrlo brzo odražava na same cene. Ova otkrića su imala veliki uticaj na buduća istraživanja i na samo tržište. Važnost takozvanih indeksa na berzama širom sveta je očigledan primer.
Ako je skoro nemoguće predvideti ove cene u predstojećim danima i nedeljama, zar ne bi bilo onda još teže predvideti ih u periodu od nekoliko godina? Odgovor je ne, kao što je Robert Šiler otkrio u ranim osamdesetim godinama prošlog veka. On je otkrio da cene akcija znatno više osciliraju neko korporacijske dividende, i da odnos cena i dividedi ima tendenciju pada kada je visok i rasta kada je nizak. Ovaj obrazac prate i obveznice i druge hartije od vrednosti.
Jedan pristup predstavlja ova otkrića pomoću odgovora racionalnih investitora na nesigurnost cena. Veliki dobitak u budućnosti se smatra nadoknadom za rizična ulaganja i držanje rizičnih HOV tokom nesigurnih vremena. Lars Peter Hansen je razvio statistički metod koji jako dobro objašnjava ove teorije. Koristeći ovaj metod, Hansen i drugi istraživači su ustanovili da modifikacije ovih teorija objašnjavaju cene imovine.
Drugi pristup se odvaja od racionalnog investitorskog ponašanja. On se fokusira na tzv. bihejviorističko finansiranje koje uzima u obzir institucionalne zabrane (kao što su ograničenja za pozajmice) što sprečava investitore da trguju u slučajvima potcenjenih vrednosti na tržištu.

Laureati su postavili temelje trenutnog shvatanja cena imovine. Ona se zasniva delom na promenama u riziku i uticajima rizika, a delom na iskustvenim faktorima i sukobima na tržištu.

Mir: Organizaciji za zabranu hemijskog naoružanja

Nobelov komitet je odlučio da Nobelova nagrada za mir za 2013. godinu bude dodeljena Organizaciji za zabranu hemijskog naoružanja ( Organization for the Prohibition of Chemical Weapons (OPCW)) za napore usmerene ka uklanjanju hemijskog oružja.
Tokom Prvog svetskog rata, hemijska oružja su korišćena u znatnoj meri. Ženevska konvencija iz 1925. godine je zabranila upotrebu, ali ne i proizvodnju ili skladištenje ovakvog naoružanja. Tokom Drugog svetskog rata, hemijske supstance su široko korišćene u nacističkim masovnim istrebljivanjima. Hemijska oružja su korišćena u brojnim slučajevima i od strane vlada i terorista. Konvencija iz 1992-93. godine stavila je zabranu na proizvodnju i skladištenje hemijskog oružja. Ova konvenicja je stupila na snagu 1997. godine. Od tada, OPCW je putem inspekcija, uništavanja i drugih mera, nadgledala sprovođenje ove konvencije. 189 država je do sada pristupila konvenciji.
Konvencija i rad ove organizacije su označili upotrebu hemijskog naoružanja nako zabranjenu i kažnjivu međunarodnim zakonom. Skorašnji događaji u Siriji, gde su hemijska oružja korišćena nad civilima, pojačali su neophodnost uništavanja arsenala ovakvog oružja. Neke države nisu ispoštovale rok (april 2012. godine) za uništenje ovog oružja. Ovo se najpre odnosi na SAD i Rusiju.
Razoružavanje ima istaknuto mesto u nasleđu Alfreda Nobela. Komitet je kroz brojne nagrade podvukao važnost povlačenja nuklearnog naoružanja. Ovom nagradom, Komitet čini napore da i hemijsko naoružanje nestane iz arsenala oružja u savremenim državama.

Književnost: Alis Manro, za životno delo

Ovogodišnja nagrada za književnost otišla je u Kanadu, spisateljici Alis Manro. Komitet je obrazložio nagradu dodeljenu njoj kao „nagradu majstoru savremene kratke pripovetke“.
Alis Manro je rođena 10. jula 1931. godine u Vingamu u Kanadi. Nakon završetka srednje škole, studirala je žurnalistiku i engleski jezik na Univerzitetu zapadnog Ontarija, međutim napustila je studije nakon udaje 1951. godine. Nakon toga, seli se u Viktoriju, u Britanskoj Kolumbiji, gde sa suprugom otvara knjižaru. Pisanjem je počela da se bavi još kao tinejdžerka ali je prvu knjigu objavila tek 1968. Ta zbirka pripovetki, pod nazivom „Ples srećnih senki“ zavredila je pažnju među kritičarima.
Autor je brojnih zbirki pripovedaka: pomenuti „Ples srećnih senki“ (1968), „Ples srećnih senki“ (1968), „Šta misliš, ko si ti?“ (1978), „Napredovanje ljubavi“ (1986), „Ljubav dobre žene“ (1998) i za „Bekstvo“ (2004).
Teme kojima se bavila odnose se na živote devojaka i žena, porodično nasilje, dugotrajne bolesti, težak sram, grubu sredinu koja teško prašta.
Kod nas je objavljeno svega nekoliko njenih knjiga u izdanju „Agore“ iz Zrenjanina. Čelnici ove izdavačke kuće najavljuju još njenih knjiga.

Medicina: Transportni sistem u ćelijama

Nagrada za fiziologiju i medicinu ide grupi naučnika koji su rešili tajnu kako ćelija organizuje transportni sistem. Svaka ćelija je sistem koji proizvodi i oslobađa molekule. Na primer, insulin je stvara i oslobađa u krv i „tera“ neurone da oslobađaju druge molekule, neurotransmitere koji se šalju od ćelije do želije. Ovi molekuli se transportuju u malim paketima koji se nazivaju vezikule. Trojica ovogodišnjih laureata su otkrili molekularne principe koji upravljaju time kako se odgovarajući molekuli dopremaju na pravo mesto, u pravo vreme u ćeliju.
Šekman je otkrio grupu gena koja je neophodna za saobraćaj vezikula. Rotman je objasnio mehanizam proteina koji omogućuje vezikulama da se spoje sa svojim metama i da bi se dozvoliko prenos materija iz vezikule. Sudhof je otkrio kako signali upravljaju vezikulama da oslobode svoj sadržaj precizno.
Kroz svoja istraživanja, trojica naučnika su otkrila i objasnila zapanjujuće precizan sistem za transport i dostavu ćelijskog materijala. Poremećaji u ovom sistemu imaju opasne posledice i doprinose pojavi stanja kao što su neurološke bolesti, dijabetes i imunološki poremećaji.
Kako se materije transportuju u ćeliji?
Svaka ćelija je složen sistm koji mora da osigura da će odgovarajuće materije da se transportuju na pravo odredište u pravo vrme. Ćelija, sa svojim različitim elementima (organelama)  proizvodi brojne hormone, neurotransmitere, citoikine i enzime koji treba da budu dostavljeni ostalim delovima ćelije ili da budu poslati van ćelije, i sve to u tačno određenom trenutku. Sve je u tačnom vremenu i mestu. Minijaturne vezikule, u vidu balončića, okružene membranom „prevoze“ ove materije do organela ili do ćelijske membrane gde se sadržaj oslobađa van ćelije. Ono što je bila tema rada pomenutih naučnika je kako vezikule znaju kada i gde da dostave svoj sadržaj?

Precizno „usidrenje“

Rotman je bio veoma zainteresovan za prirodu ćelijskog transportnog sistema. U svojim istraživanjima iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Rotman je otkirio da kompleksi proteina omogućuju vezikulama da se „usidre“ i spoje sa ciljnim membranama. U toku procesa vezikula i ciljna membrana organele se vezuju nalik na rajsferšlus. Postoji veliki broj proteina koji grade ove komplekse i oni određuju veliki broj različitih veza u zavisnosti od toga kako su iskombinovani. Ovakav mehanizam osigurava prijem pravih materija, i eliminiše greške. Sličan je mehanizam i pri vezivanju vezikule za ćelijsku membranu.
Šekman je otkrio određene gene koji upravo regulišu proteine koji odgovaraju onima koje je Rotman identifikovao u ćelijama sisara. Na taj način, otkriveno je davno poreklo ovog sistema tansporta. Zajedno, ova dva naučnika su mapirala ključne komponente ćelijskog transportnog mehanizma.

Sve je u pravovremenosti

Sudhofovo interesovanje je bilo kako neuroni komuniciraju međusobno. Molekuli-signali, neurotransmiteri se oslobađaju iz vezikula koje se spajaju sa spoljnim membranama nervnih ćelija koristeći mehanizam koji su otkrili i opisali Rotman i Šekman. Međutim, ovim vezkulama je omogućeno da oslobode svoj sadržaj samo u slučaju kada nervna ćelija da signal susednoj nervnoj ćeliji. Kako se ovo oslobađanje kontroliše sa tolikom preciznošću? Bilo je poznato da joni kalcijuma uključeni u ovaj proces i devedesetih godina prošlog veka, Sudhof je sproveo istraživanje kojim je tražio proteine u nervnim ćelijama, osetljive na kalcijum. Otkrio je molekularni mehanizam koji odgovara na priliv jona kalcijuma i upućuje obližnje proteine da brzo vezuju vezikule na spoljnu membranu neurona. „Rajsferšlus“ se otvara, i supstance koje prenose signal se oslobađaju. Sudhofovo otkriće je objasnilo kako se postiže ova preciznost i kako sadržaj vezikula može biti oslobođen na komandu.

Transport u vezikulama daje pogled na procese razvijanja bolesti

Trojica naučnika su otkrila ključni proces u ćelijskoj fiziologiji. Ova otrića imaju veliki uticaj na razumevanje načina transporta molekula unutar i van ćelije, kao i na razumevanje preciznosti i tačnosti ovog transporta. Ovakav transport se odvija kod svih živih organizama, kako kod čoveka, tako i kod kvasca. Sistem prenosa molekula je ključan za sve procese koji omogućavaju život. Poremećen vezikularni transport je praćen brojinim bolesitma, neurološkim i imunološkim poremećajima poput dijabetesa. Bez ovako sjajno organizovanog transporta, ćelija bi kolabrirala u haos.

Hemija: Računarski modeli za simulacije hemijskih reakcija

Hemičari su nekada koristili plastične loptice i štapiće za pravljenje modela molekula. Danas, modelovanje se vrši pomoću računara. Sedamdesetih godina dvadesetog veka, Martin Karplus, Majkl Levit i Arija Voršel su postavili temelje moćnih programa koji služe da se razumeju i predskažu hemijski procesi. Računarski modeli koji prdstavljaju realni svet postali su ključni za najveći deo napretka koji se danas ostvaruje u hemiji.
Hemijske reakcije se dešavaju izuzetno brzo. U deliću sekunde, elektroni prelaze sa jednog atoma na drugi. Klasična hemija ima poteškoće da prati korak; nemoguće je eksperimetalno ispratiti svaki sitan korak u hemijskom procesu. Pomoću metoda, koje su sada nagrađene Nobelovom nagradom, naučnici koriste računare da razotkriju hemijske procese poput uloge katalizatora ili fotosinteze.
Rad tri gorepomenuta naučnika je bitan naučni proboj kojim su nastojali da pomire klasičnu Njutnovsku fiziku sa potpuno drugačijom kvantnom fizikom. Prethodno, hemičari su pri radu  morali da se odluče za jednu od njih. Prednost klasične fizike je jednostavnost računa i mogućnost modelovanja ogromnih molekula. Slabost joj je bila to što nije pružala mogućnosti za simulaciju hemijskih reakcija. Za te potrebe, hemičari su morali da koriste znanja i tehnike koje im pruža kvantna fizika. Međutim, takvi proračuni su zahtevali enormne resurse za proračune i mogli su biti korišćeni samo za manje molekule.
Ovogodišnji laureati iz hemije uzeli su najbolje iz oba pristupa i izumeli su metode koje koriste tehnike i klasične i kvantne fizike. Na primer, u simulaciji kako se lek vezuje za ciljni protein u telu, računar izvršava torijske kvantne proračune nad atomima u ciljnom proteinu koji je u interakciji sa lekom. Ostatak velikog proteina podleže simulacijama zasnovanim na klasičnoj fizici.
Danas je kompjuter podjednako važan alat hemičarima, koliko i epruveta. Simulacije su toliko realistične i tačne da mogu da predvide izlaz tradicionalnih eksperimenata.

Fizika: Teorija Standardnog Modela

Fransoa Englert i Peter Higs su zajednički nagrađeni Nobelovom nagradom za fiziku za teoriju o tome kako čestice dobijaju masu. 1964. godine, njih dvojica su, nezavisno jedan od drugog, predložili teoriju (Engler zajedno sa sada preminulim kolegom Robertom Brutom) koja je nazvana Standardnim Modelom. 2012. godine, njihove ideje su potvrđene otkrićem čestice u laboratoriji CERN, nedaleko od Ženeve u Švajcarskoj. Čestica je nazvana Higsova čestica (ili Higsov bozon).

Nagrađena teorija je glavni stub Standardnog Modela čestične fizike koji opisuje od čega je svet sazdan. Prema Standardnom Modelu, sve, od cveća i ljudi, do zvezda i planeta, sastoji se od svega nekoliko elemenata: materijalnih čestica. Ovim česticama upravljaju posredno čestice sile koje osiguravaju da sve radi kako treba.

Ceo Standardni Model počiva na postojanju posebne vrste čestice: Higsove čestice. Ova čestica potiče iz nevidljivog polja koje se pruža kroz čitav prostor. Čak i kada univerzum izgleda prazno, ovo polje postoji. Bez njega, ne bismo postojali, jer iz dodira sa tim poljem, čestice dobijaju masu. Teorija, čiji su autori Enlert i Higs, opisuje ovaj proces.

4. jula 2012. godine, u CERN-ovoj laobratoriji za čestičnu fiziku, teorija je potvrđena otkrićem Higsove čestice. CERN-ov čestični kolajder („sudarač“), LHC( LHC - Large Hadron Collider) je verovatno najveća i najsloženija mašina ikad napravljena od strane čoveka. Njom su upravljale grupe od po tri hiljade naučnika, ATLAS i CMS,  i uspele da izdvoje Higsovu česticu od milijardi čestica nastalih u čestičnim sudarima u kolajderu.

Iako je pronalazak ove čestice, nedostajućeg dela Standardnog Modela, ogromno otkriće, nisu rešeni problemi koji se tiču osobina kosmosa. Jedan od razloga zašto je Standardni Model nedovoljan za potpuno objašnjenje kosmosa je taj što ovaj model tretira jednu klasu čestica koje se nazivaju neutrino, kao čestice bez mase. Međutim rezultati poslednjih eksperimenata ukazuju na to da ove čestice ipak imaju masu. Drugi razlog je što model opisuje samo vidljivu materiju, koja čini tek petinu ukupne materije u kosmosu. Pronalazak misteriozne tamne materije je jedan od ciljeva načunika koji tragaju za nepoznatim česticama u CERN-u.