Нобелова награда је међународна награда која се додељује једном годишње од 1901. године из области физике, хемије, медицине, књижевности и за мир. Од 1968. године, додељује се и награда за економију.

Иако је последњих година предмет критика, пре свега због појединих лауреата награде за мир, и даље ужива огроман углед и сан је већине научника.

Погледајмо ко су овогодишњи добитници награда и које су њихове заслуге. Користите навигацију испод да сазнате више детаља о овогодишњим лауреатима.

Економија: Праћење тржишта имовине

Не постоји начин са се предивиде цене акција и обвезница у следећих неколико дана или недеља. Међутим, могуће је претпоставити који ће бити правац кретања тих цена током дужих периода, у следећих три до пет година. Ова сазнања, која су истовремено и изненађујућа и супротстављена, откриће су овогодишњих лауреата, Јуџина Фаме, Ларса Петера Хансена и Роберта Шилера.
Почетком 60-тих година, Јуџин Фама је, са неколико сарадника, доказао да је цене акција на берзи јако тешко предвидети на кратак период, и постојање такве информације се врло брзо одражава на саме цене. Ова открића су имала велики утицај на будућа истраживања и на само тржиште. Важност такозваних индекса на берзама широм света је очигледан пример.
Ако је скоро немогуће предвидети ове цене у предстојећим данима и недељама, зар не би било онда још теже предвидети их у периоду од неколико година? Одговор је не, као што је Роберt Шилер открио у раним осамдесетим годинама прошлог века. Он је открио да цене акција знатно више осцилирају неко корпорацијске дивиденде, и да однос цена и дивидеди има тенденцију пада када је висок и раста када је низак. Овај образац прате и обвезнице и друге хартије од вредности.
Један приступ представља ова открића помоћу одговора рационалних инвеститора на несигурност цена. Велики добитак у будућности се сматра надокнадом за ризична улагања и држање ризичних ХОВ током несигурних времена. Ларс Петер Хансен је развио статистички метод који јако добро објашњава ове теорије. Користећи овај метод, Хансен и други истраживачи су установили да модификације ових теорија објашњавају цене имовине.
Други приступ се одваја од рационалног инвеститорског понашања. Он се фокусира на тзв. бихејвиористичко финансирање које узима у обзир институционалне забране (као што су ограничења за позајмице) што спречава инвеститоре да тргују у случајвима потцењених вредности на тржишту.

Лауреати су поставили темеље тренутног схватања цена имовине. Она се заснива делом на променама у ризику и утицајима ризика, а делом на искуственим факторима и сукобима на тржишту.

Мир: Организацији за забрану хемијског наоружања

Нобелов комитет је одлучио да Нобелова награда за мир за 2013. годину буде додељена Организацији за забрану хемијског наоружања ( Organization for the Prohibition of Chemical Weapons (OPCW)) за напоре усмерене ка уклањању хемијског оружја.
Током Првог светског рата, хемијска оружја су коришћена у знатној мери. Женевска конвенција из 1925. године је забранила употребу, али не и производњу или складиштење оваквог наоружања. Током Другог светског рата, хемијске супстанце су широко коришћене у нацистичким масовним истребљивањима. Хемијска оружја су коришћена у бројним случајевима и од стране влада и терориста. Конвенција из 1992-93. године ставила је забрану на производњу и складиштење хемијског оружја. Ова конвеницја је ступила на снагу 1997. године. Од тада, OPCW je путем инспекција, уништавања и других мера, надгледала спровођење ове конвенције. 189 држава је до сада приступила конвенцији.
Конвенција и рад ове организације су означили употребу хемијског наоружања нако забрањену и кажњиву међународним законом. Скорашњи догађаји у Сирији, где су хемијска оружја коришћена над цивилима, појачали су неопходност уништавања арсенала оваквог оружја. Неке државе нису испоштовале рок (април 2012. године) за уништење овог оружја. Ово се најпре односи на САД и Русију.
Разоружавање има истакнуто место у наслеђу Алфреда Нобела. Комитет је кроз бројне награде подвукао важност повлачења нуклеарног наоружања. Овом наградом, Комитет чини напоре да и хемијско наоружање нестане из арсенала оружја у савременим државама.

Књижевност: Алис Манро, за животно дело

Овогодишња награда за књижевност отишла је у Канаду, списатељици Алис Манро. Комитет је образложио награду додељену њој као „награду мајстору савремене кратке приповетке“.
Алис Манро је рођена 10. јула 1931. године у Вингаму у Канади. Након завршетка средње школе, студирала је журналистику и енглески језик на Универзитету западног Онтарија, међутим напустила је студије након удаје 1951. године. Након тога, сели се у Викторију, у Британској Колумбији, где са супругом отвара књижару. Писањем је почела да се бави још као тинејџерка али је прву књигу објавила тек 1968. Та збирка приповетки, под називом „Плес срећних сенки“ завредила је пажњу међу критичарима.
Аутор је бројних збирки приповедака: поменути „Плес срећних сенки“ (1968), „Плес срећних сенки“ (1968), „Шта мислиш, ко си ти?“ (1978), „Напредовање љубави“ (1986), „Љубав добре жене“ (1998) и за „Бекство“ (2004).
Теме којима се бавила односе се на животе девојака и жена, породично насиље, дуготрајне болести, тежак срам, грубу средину која тешко прашта.
Код нас је објављено свега неколико њених књига у издању „Агоре“ из Зрењанина. Челници ове издавачке куће најављују још њених књига.

Медицина: Транспортни систем у ћелијама

Награда за физиологију и медицину иде групи научника који су решили тајну како ћелија организује транспортни систем. Свака ћелија је систем који производи и ослобађа молекуле. На пример, инсулин је ствара и ослобађа у крв и „тера“ неуроне да ослобађају друге молекуле, неуротрансмитере који се шаљу од ћелије до желије. Ови молекули се транспортују у малим пакетима који се називају везикуле. Тројица овогодишњих лауреата су открили молекуларне принципе који управљају тиме како се одговарајући молекули допремају на право место, у право време у ћелију.
Шекман је открио групу гена која је неопходна за саобраћај везикула. Ротман је објаснио механизам протеина који омогућује везикулама да се споје са својим метама и да би се дозволико пренос материја из везикуле. Судхоф је открио како сигнали управљају везикулама да ослободе свој садржај прецизно.
Кроз своја истраживања, тројица научника су открила и објаснила запањујуће прецизан систем за транспорт и доставу ћелијског материјала. Поремећаји у овом систему имају опасне последице и доприносе појави стања као што су неуролошке болести, дијабетес и имунолошки поремећаји.
Како се материје транспортују у ћелији?
Свака ћелија је сложен систм који мора да осигура да ће одговарајуће материје да се транспортују на право одредиште у право врме. Ћелија, са својим различитим елементима (органелама)  производи бројне хормоне, неуротрансмитере, цитоикине и ензиме који треба да буду достављени осталим деловима ћелије или да буду послати ван ћелије, и све то у тачно одређеном тренутку. Све је у тачном времену и месту. Минијатурне везикуле, у виду балончића, окружене мембраном „превозе“ ове материје до органела или до ћелијске мембране где се садржај ослобађа ван ћелије. Оно што је била тема рада поменутих научника је како везикуле знају када и где да доставе свој садржај?

Прецизно „усидрење“

Ротман је био веома заинтересован за природу ћелијског транспортног система. У својим истраживањима из осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Ротман је откирио да комплекси протеина омогућују везикулама да се „усидре“ и споје са циљним мембранама. У току процеса везикула и циљна мембрана органеле се везују налик на рајсфершлус. Постоји велики број протеина који граде ове комплексе и они одређују велики број различитих веза у зависности од тога како су искомбиновани. Овакав механизам осигурава пријем правих материја, и елиминише грешке. Сличан је механизам и при везивању везикуле за ћелијску мембрану.
Шекман је открио одређене гене који управо регулишу протеине који одговарају онима које је Ротман идентификовао у ћелијама сисара. На тај начин, откривено је давно порекло овог система танспорта. Заједно, ова два научника су мапирала кључне компоненте ћелијског транспортног механизма.

Све је у правовремености

Судхофово интересовање је било како неурони комуницирају међусобно. Молекули-сигнали, неуротрансмитери се ослобађају из везикула које се спајају са спољним мембранама нервних ћелија користећи механизам који су открили и описали Ротман и Шекман. Међутим, овим везкулама је омогућено да ослободе свој садржај само у случају када нервна ћелија да сигнал суседној нервној ћелији. Како се ово ослобађање контролише са толиком прецизношћу? Било је познато да јони калцијума укључени у овај процес и деведесетих година прошлог века, Судхоф је спровео истраживање којим је тражио протеине у нервним ћелијама, осетљиве на калцијум. Открио је молекуларни механизам који одговара на прилив јона калцијума и упућује оближње протеине да брзо везују везикуле на спољну мембрану неурона. „Рајсфершлус“ се отвара, и супстанце које преносе сигнал се ослобађају. Судхофово откриће је објаснило како се постиже ова прецизност и како садржај везикула може бити ослобођен на команду.

Транспорт у везикулама даје поглед на процесе развијања болести

Тројица научника су открила кључни процес у ћелијској физиологији. Ова отрића имају велики утицај на разумевање начина транспорта молекула унутар и ван ћелије, као и на разумевање прецизности и тачности овог транспорта. Овакав транспорт се одвија код свих живих организама, како код човека, тако и код квасца. Систем преноса молекула је кључан за све процесе који омогућавају живот. Поремећен везикуларни транспорт је праћен бројиним болеситма, неуролошким и имунолошким поремећајима попут дијабетеса. Без овако сјајно организованог транспорта, ћелија би колабрирала у хаос.

Хемија: Рачунарски модели за симулације хемијских реакција

Хемичари су некада користили пластичне лоптице и штапиће за прављење модела молекула. Данас, моделовање се врши помоћу рачунара. Седамдесетих година двадесетог века, Мартин Карплус, Мајкл Левит и Арија Воршел су поставили темеље моћних програма који служе да се разумеју и предскажу хемијски процеси. Рачунарски модели који прдстављају реални свет постали су кључни за највећи део напретка који се данас остварује у хемији.
Хемијске реакције се дешавају изузетно брзо. У делићу секунде, електрони прелазе са једног атома на други. Класична хемија има потешкоће да прати корак; немогуће је експериметално испратити сваки ситан корак у хемијском процесу. Помоћу метода, које су сада награђене Нобеловом наградом, научници користе рачунаре да разоткрију хемијске процесе попут улоге катализатора или фотосинтезе.
Рад три горепоменута научника је битан научни пробој којим су настојали да помире класичну Њутновску физику са потпуно другачијом квантном физиком. Претходно, хемичари су при раду  морали да се одлуче за једну од њих. Предност класичне физике је једноставност рачуна и могућност моделовања огромних молекула. Слабост јој је била то што није пружала могућности за симулацију хемијских реакција. За те потребе, хемичари су морали да користе знања и технике које им пружа квантна физика. Међутим, такви прорачуни су захтевали енормне ресурсе за прорачуне и могли су бити коришћени само за мање молекуле.
Овогодишњи лауреати из хемије узели су најбоље из оба приступа и изумели су методе које користе технике и класичне и квантне физике. На пример, у симулацији како се лек везује за циљни протеин у телу, рачунар извршава торијске квантне прорачуне над атомима у циљном протеину који је у интеракцији са леком. Остатак великог протеина подлеже симулацијама заснованим на класичној физици.
Данас је компјутер подједнако важан алат хемичарима, колико и епрувета. Симулације су толико реалистичне и тачне да могу да предвиде излаз традиционалних експеримената.

Физика: Теорија Стандардног Модела

Франсоа Енглерт и Петер Хигс су заједнички награђени Нобеловом наградом за физику за теорију о томе како честице добијају масу. 1964. године, њих двојица су, независно један од другог, предложили теорију (Енглер заједно са сада преминулим колегом Робертом Брутом) која је названа Стандардним Моделом. 2012. године, њихове идеје су потврђене открићем честице у лабораторији ЦЕРН, недалеко од Женеве у Швајцарској. Честица је названа Хигсова честица (или Хигсов бозон).

Награђена теорија је главни стуб Стандардног Модела честичне физике који описује од чега је свет саздан. Према Стандардном Моделу, све, од цвећа и људи, до звезда и планета, састоји се од свега неколико елемената: материјалних честица. Овим честицама управљају посредно честице силе које осигуравају да све ради како треба.

Цео Стандардни Модел почива на постојању посебне врсте честице: Хигсове честице. Ова честица потиче из невидљивог поља које се пружа кроз читав простор. Чак и када универзум изгледа празно, ово поље постоји. Без њега, не бисмо постојали, јер из додира са тим пољем, честице добијају масу. Теорија, чији су аутори Енлерт и Хигс, описује овај процес.

4. јула 2012. године, у ЦЕРН-овој лаобраторији за честичну физику, теорија је потврђена открићем Хигсове честице. ЦЕРН-ов честични колајдер („сударач“), ЛХЦ( LHC - Large Hadron Collider) је вероватно највећа и најсложенија машина икад направљена од стране човека. Њом су управљале групе од по три хиљаде научника, АТЛАС и ЦМС,  и успеле да издвоје Хигсову честицу од милијарди честица насталих у честичним сударима у колајдеру.

Иако је проналазак ове честице, недостајућег дела Стандардног Модела, огромно откриће, нису решени проблеми који се тичу особина космоса. Један од разлога зашто је Стандардни Модел недовољан за потпуно објашњење космоса је тај што овај модел третира једну класу честица које се називају неутрино, као честице без масе. Међутим резултати последњих експеримената указују на то да ове честице ипак имају масу. Други разлог је што модел описује само видљиву материју, која чини тек петину укупне материје у космосу. Проналазак мистериозне тамне материје је један од циљева начуника који трагају за непознатим честицама у ЦЕРН-у.