Kad jednom rešiš da za, tako banalnu stvar kao što je prevoz, daš nerazumnu količinu novca i sedneš u taksi, jedina stvar na koju 100% možeš da računaš, jeste da ćeš biti pokraden. Šanse da ti naplate adekvatan iznos su 1: 10000, koliko u Beogradu ima taksista. Taksimetar će da poludi kad uključi grejanje, kad pređe preko rupe, kad naglo prikoči ili kaže dobar dan. Ako ti sve ovo nije dovoljno da od vožnje odustaneš i lepo sačekaš autobus, onda treba da se pripremiš i za izuzetno šarenoliku prirodu beogradskih kočijaša.
Gospodin „Najnovije Vesti“ Iz mog iskustva, ovo je najučestaliji primerak. Čovek do podneva pročita svu dnevnu štampu, memoriše je, a onda nesebično deli sa svima koji mu u taksi uđu. On će te obavestiti o svemu, od poplava na Bliskom istoku, preko zakona o kome će se tog dana raspravljati u skupštini, do horoskopa i bioskopskog repertoara. Možda si dao nerazumnu cifru za prevoz, ali bar ćeš na novinama da zaštediš.
Teoretičar zavere. Ovo je čovek koji će ti otvoriti oči. Dok kod njega u taksi nisi ušao, bio si slep, gluv i glup. On će ti objasniti sve o tajnim društvima, Iluminatima, masonima, Vatikanu... Objasniće ti kako se i zašto koristi kontrola uma, kontrola klime, kontrola karata u GSP-u... Onda će preći na ozbiljnije stvari: “Šta misliš, zašto smo svi vakcinisani, ugrađuju nam bre čipove još dok smo deca. Tako znaju sve o nama, kuda se krećemo, koje knjige čitamo, šta smo jeli, šta pili...“ Ako se, ne daj Bože, nasmeješ, izbaciće te iz taksija.
Poslednji Mohikanac. Gospodin čovek, svoje zanimanje shvata ozbiljno i tako ga obavlja. Sve u taksiju je na svom mestu i savršeno ispolirano, uključujući i taksistu. Savršeno ispeglana košulja, kravata, uredno počešljan... Otvoriće ti vrata kad ulaziš i izlaziš, pridržaće ti torbu, sve vreme će biti jako ljubazan. Ovo je izuzetno redak primerak svoje vrste, verovatno jedini kome na pamet ne bi palo da ti naplati više nego što treba. Kad jednom naletiš na „poslednjeg Mohikanca“ shvatićeš kako usluga taksiranja treba da izgleda.
Estradna tračara. Iz nekog razloga ovom čoveku u taksi stalno ulaze javne ličnosti. On je vozio svakog ko je „neko.“ Zna sve o svima. Pričaće ti ko se s kim povatao (tu na zadnjem sedištu), koja se glumica viđa sa koliko tipova, koja pevačica je sinoć u diskoteci slomila štiklu, koji je političar bio pijan prošlog vikenda, kako izgledaju voditelji jutarnjeg programa u četiri ujtru, pre šminkanja...
Ispovednik. Ima mučenik mnogo težak život, a zbog poslovnih obaveza ne stiže da ode kod psihoterapeuta ili sveštenika, pa svoje probleme deli sa još mučenijim mušterijama. Ostavila ga žena, tašta mu kuva ljut pasulj, iako zna da je čiraš i da ne sme da jede ljuto, brat mu oteo pola imanja, deca ga ne fermaju, hoće banka da mu uzme auto, pas mu stalno kod veterinara, posao ne ide, suše mu se usta, na semaforima večito crveno svetlo...
Divlje dete. Kao i većina stvari u Beogradu, pitanje divljih taksista nema puno veze s logikom. Navikli smo da kad nešto kupujemo „na crno,“ za to damo mnogo manje novca nego u prodavnici, što je logično. Ovo pravilo se ne može primeniti na divlje taksiste. Niko ti neće tako skinuti kožu s leđa ko „divljak.“ Pre nekoliko godina baka moje drugarice je vožnju od autobuske stanice do Banovog brda platila 3000 dinara, oko tri puta više nego što je dala za autobusku kartu od Niša. Najveća greška koju možeš da napraviš kad naletiš na divljaka je da prećutiš i platiš. Najdelotvorniji je princip „hvataj na galamu.“ Počni da vičeš, da pretiš inspekcijom, komunalnom policijom, ministrom (koji ti je kobajagi ujak), daj mu koliko proceniš da treba i izađi iz taksija. Niko se od njih neće ozbiljnije pobuniti, naprotiv, pobeći će glavom bez obzira.
Napomena: Ovaj tekst je prvobitno objavljen na portalu Nova Mladost 14. novembra 2011. godine. Autor teksta je Jelena Dončić
Postavi komentar