Кад једном решиш да за, тако баналну ствар као што је превоз, даш неразумну количину новца и седнеш у такси, једина ствар на коју 100% можеш да рачунаш, јесте да ћеш бити покраден. Шансе да ти наплате адекватан износ су 1: 10000, колико у Београду има таксиста. Таксиметар ће да полуди кад укључи грејање, кад пређе преко рупе, кад нагло прикочи или каже добар дан. Ако ти све ово није довољно да од вожње одустанеш и лепо сачекаш аутобус, онда треба да се припремиш и за изузетно шаренолику природу београдских кочијаша.
Господин „Најновије Вести“ Из мог искуства, ово је најучесталији примерак. Човек до поднева прочита сву дневну штампу, меморише је, а онда несебично дели са свима који му у такси уђу. Он ће те обавестити о свему, oд поплава на Блиском истоку, преко закона о коме ће се тог дана расправљати у скупштини, до хороскопа и биоскопског репертоара. Можда си дао неразумну цифру за превоз, али бар ћеш на новинама да заштедиш.
Теоретичар завере. Ово је човек који ће ти отворити очи. Док код њега у такси ниси ушао, био си слеп, глув и глуп. Он ће ти објаснити све о тајним друштвима, Илуминатима, масонима, Ватикану... Објасниће ти како се и зашто користи контрола ума, контрола климе, контрола карата у ГСП-у... Онда ће прећи на озбиљније ствари: “Шта мислиш, зашто смо сви вакцинисани, уграђују нам бре чипове још док смо деца. Тако знају све о нама, куда се крећемо, које књиге читамо, шта смо јели, шта пили...“ Ако се, не дај Боже, насмејеш, избациће те из таксија.
Последњи Мохиканац. Господин човек, своје занимање схвата озбиљно и тако га обавља. Све у таксију је на свом месту и савршено исполирано, укључујући и таксисту. Савршено испеглана кошуља, кравата, уредно почешљан... Отвориће ти врата кад улазиш и излазиш, придржаће ти торбу, све време ће бити јако љубазан. Ово је изузетно редак примерак своје врсте, вероватно једини коме на памет не би пало да ти наплати више него што треба. Кад једном налетиш на „последњег Мохиканца“ схватићеш како услуга таксирања треба да изгледа.
Естрадна трачара. Из неког разлога овом човеку у такси стално улазе јавне личности. Он је возио сваког ко је „неко.“ Зна све о свима. Причаће ти ко се с ким поватао (ту на задњем седишту), која се глумица виђа са колико типова, која певачица је синоћ у дискотеци сломила штиклу, који је политичар био пијан прошлог викенда, како изгледају водитељи јутарњег програма у четири ујтру, пре шминкања...
Исповедник. Има мученик много тежак живот, а због пословних обавеза не стиже да оде код психотерапеута или свештеника, па своје проблеме дели са још мученијим муштеријама. Оставила га жена, ташта му кува љут пасуљ, иако зна да је чираш и да не сме да једе љуто, брат му отео пола имања, деца га не фермају, хоће банка да му узме ауто, пас му стално код ветеринара, посао не иде, суше му се уста, на семафорима вечито црвено светло...
Дивље дете. Као и већина ствари у Београду, питање дивљих таксиста нема пуно везе с логиком. Навикли смо да кад нешто купујемо „на црно,“ за то дамо много мање новца него у продавници, што је логично. Ово правило се не може применити на дивље таксисте. Нико ти неће тако скинути кожу с леђа ко „дивљак.“ Пре неколико година бака моје другарице је вожњу од аутобуске станице до Бановог брда платила 3000 динара, око три пута више него што је дала за аутобуску карту од Ниша. Највећа грешка коју можеш да направиш кад налетиш на дивљака је да прећутиш и платиш. Најделотворнији је принцип „хватај на галаму.“ Почни да вичеш, да претиш инспекцијом, комуналном полицијом, министром (који ти је кобајаги ујак), дај му колико процениш да треба и изађи из таксија. Нико се од њих неће озбиљније побунити, напротив, побећи ће главом без обзира.
Напомена: Овај текст је првобитно објављен на порталу Нова Младост 14. новембра 2011. године. Аутор текста је Јелена Дончић
Постави коментар