Где су, шта раде?: Небојша Радовић - Eniac

У оквиру рубрике "Где су, шта раде?" Пушкице вам овог пута доносе интервју са Небојшом Радовићем, познатим и као Eniac. Небојша је пре неколико година дипломирао на Факултету организационих наука, а недавно је постао и мастер међународног маркетинга на Хулт пословној школи. Током студија, Небојша је био и активни члан АИЕСЕЦ-а и Пушкица, а као члан Пушкица био је одговоран и за доскорашњи изглед нашег и вашег сајта. 

Прочитајте у наставку, где је сада, шта ради и какви су му планови за будућност, као и погледи на студентске дане.

1. Прво морамо да те питамо да ли ти се допада нови сајт Пушкица, с обзиром на то да си ти одговоран за дизајн који је био актуелан скоро пет година.

Промене су увек добре, поготову када иду у току са временом. Нови сајт ми је пуно прегледнији и лакши за читање, тако да одговара новим трендовима, већим екранима и мобилним уређајима. И ако сам јако волео стари дизајн Пушкица и био поносан на њега, он је одавно дотрајао и време је било за промену. 

2. Последњих годину дана си студент Хулт пословне школе. Можеш ли да упоредиш студије на ФОН-у и студије на Хулту и колико ти је помогло знање стечено на ФОНу? 

Доста је другачије и верујем да то није разлика између Хулта и ФОНа конкретно, колико у начину на који се спроводи образовање код нас и напољу. Хулт је доста практичнији, мање више све радите кроз пројекте у тимовима, а много мање времена проводите уз књигу. Ово има и добре и лоше стране. Добре су оне у којима постајете бољи у уочавању проблема, проналажењу и представљању решења за исте. Више се времена посвећује развоју критичког размишљања а мaње "бубању" чињеница које имају рок трајања. Обавезни сте да читате и радите током целе године, а испит на крају буде само формалност која одлучује висину оцене што је и неко обећање Болоње које ја нисам доживео да се испуни. Лоше (или можда боље рећи чудно) је то што немате осећај да учите толико интезивно као на ФОНу, већину ствари купите успут док решавате проблеме а не из тога што седите сатима за књигом. Иако мени овај приступ више одговара (вероватно и већини), добра ствар код нашег приступа је што научите да раздвајате битно од небитног. Ову особину неминовно морате да развијете када се сусретнете са књигама које имају више од 500 страна и које бисте требали да знате од речи до речи што је немогуће. Уз то, стекао сам утисак да смо доста математички писменији од доброг дела других студената, што и није чудно обзиром на тежину пријемног и број испита који укључују математику. Исплатио се сав труд.

3. Како су изгледали твоји студентски дани на основним студијама?

Још једна ствар коју сам научио овде јесте да образовање није само у знању које покупиш него и у људима које упознаш. Био сам довољно срећан да сам најбоље пријатеље упознао у првим данима на ФОНу и, ако ништа друго, та пријатељства ће ми увек чувати ФОН у срцу. 

Што се самих студија тиче, искрено, ретко је ко веровао да ћу ја завршити факултет. Био сам једно од оне деце које су своју младост губиле на компјутеру, тотално незаинтересован за било шта друго. Нисам упао на буџет после пријемног и онда сам цело лето радио да бих платио пола школарине и ипак отишао у школу коју волим. Није то баш ни кренуло сјајно, па сам почетку друге године сам имао "хендикеп смрти" у виду пренете Мате 1 и Економије. Али некако сам се извукао, пре свега захваљујући горе споменутим пријатељима и тврдоглавости да свима докажем да је нешто могуће и ако нико у то не верује. Уз благослов неколико Октобара 2 :) стигао сам до четврте године без обнављања а онда ми је требало још 2 да дипломирам што мислим и да није тако лоше обзиром да сам већ тада озбиљно радио.

Додао бих још једно, а то је да цео систем са полагањем испита по 5 или 10 пута и студирањем од 10 година заправо више шкоди самом факултету и друштву него што допринесе тим људима који "коначно" науче то што се од њих тражи. Јер често то није питање знања већ и среће. На крају схватите да већину знања које вам је потребно за посао научите у лету, док вам школа као основа да тај лет прође уз што мање турбуленција. 

4. Иако си прилично млад, имаш огромно искуство иза себе и доста озбиљних пројеката. Које од њих би издвојио као теби најдраже или најзначајније?

Обично вам буду најдражи они пројекти током којих сте се чупали за косу и од којих нисте зарадили. Један такав је Arigato.rs, мини иницијатива помоћи Јапану после земљотреса где смо за око 10 дана продали 500 мајица. Цео пројекат је направљен захваљујући ентузијазму пар појединаца, без икаквог буџета, спонзора па и плана. Али десио се, и резултат није био само новац који смо скупили већ и цео покрет људи који су поносно носили мајице и били свесни да и неко други, ко је нама често помагао, има проблеме и да му треба помоћ. О пројекту су писали сви медији, добили смо похвале и од јапанског амбасадора, али опет, све је то мање битно у односу на осећај који имате када направите неку добру ствар.

5. Колико је био напоран рад на тим пројектима за некога ко је још увек био студент или је тек изашао са студија?

Кад изађете са студија обично сте жељни рада и радили бисте све да коначно докажете да сте сазрели за оно за шта сте се спремали 4,5 или 10 година. Мени је то био период са најмање спавања и са највише резултата. Једноставно хтео сам да докажем да нисам само клинац из краја или још један незаинтересовани студент и то ме је некако гурало напред. Касније се мало улењите, али и научите да није све у ентузијазму већ и у паметном доношењу одлука. 

6. Шта највише волиш у послу којим се бавиш?

Волим динамику. Да сам одрастао у Америци вероватно би ми констатовали ADD (Аttention Deficit Disorder) јер ме не држи пуно место. Волим да радим пуно различитих ствари и са различитим људима. Зна то понекад да буде напорно, јер не можете да будете на 5 страна у исто време, али ме држи будним и тера да констатно учим. Волим да учим, и да то што научим примењујем а то је јако тешко када стално радите исти посао. Одавде је и добро што већина нас који изађемо са ФОНа ради у индустријама које су врло динамичне и захтевају да никада не престанеш са учењем.

7. Колико је за тебе из ове перспективе значајно чланство у Пушкицама и другим студентским организацијама и да ли препоручујеш студентски активизам младим колегама?

Значио ми је пуно јер сам у овим удружењима упознао људе са којима сам касније пуно сарађивао на разним пројектима. Поред Пушкица, вероватно је АИЕСЕЦ организација која ме највише обликовала и мотивисала да се мало више "цимам" око ствари и да активније гледам на проблеме. У животу се испостави да су ове слабе конекције које направите кроз разне организације много важније за ваш посао он оних јаких као што су пријатељи и породица. Људи вас препознају, знају да сте радили тамо негде нешто и били добри у томе и, самим тим, желе поново да раде са вама. Неки од људи који су радили у Пушкицама данас су на челу најуспешнијих компанија у Србији али не знам да ли смем да их откривам. Боље је да ви то урадите.

8. Шта радиш кад ништа не радиш? Имаш ли неки хоби?

Спавам :) Мени је посао израстао из хобија и тако га и даље некако видим. Волим да учим нове ствари, и ако верујем да скупљање салвета много више опушта. Трудим се да читам што више могу, а понекад се деси и неки спорт. Мада у последње време не у оној мери у којој би желео. 

9. Какви су ти планови за будућност? Враћаш ли се у Србију или остајеш у Америци?

Остаћу у Америци још годину дана највероватније а после ћемо видети. Добро је за будућност да имате искуство рада у америчкој фирми где год да се налазите. Цео свет покушава да се пробије на ово тржисте и тиме што сте овде студирали и радили имате велику предност на тржишту рада. А после, видећемо. Нисам од оних који говоре како се никад не би вратили у Србију. Волим Србију и тамо сам лепо живео и зарађивао. Да ли је тамо савршено? Није. Али нигде није и то је једна од ствари коју можете доживети само ако одете. По мени, највећи проблем Србије младима је што може брзо да се прерасте, и што желите да учите више и наставите са професионалним усавршавањем. Тада немате пуно избора осим да одете негде на страну. 

10. Које је твоје омиљено место у Сан Франциску?

Не везујем се за неко посебно место, и то је нешто што је типично за већину људи у овом граду. Сваки кварт је потпуно другачији, ако је Америка мешавина свих култура, ово је место где је то највише изражено. Један дан сте у кинеској четврти, други дан уживате на плажи, трећи дан се пењете изнад Голден Гате-а да видите како овај мост изгледа у облацима. Волим да одем на Twin Peaks када имам госте да видим како овај град изгледа из птичје перспективе. Град је заиста леп и препоручио бих свакоме да га посети ако је у прилици.

11. Имаш ли неку поруку за студенте ФОН-а?

На добром сте месту. Иако будућност не обећава превише, и ако сада видите само проблеме а не и решења, ствари се брзо среде онда када одлучите да узмете ствари у своје руке. Овом свету не требају чекачи, већ људи који мењају ствари, а ФОН је једна од ретких школа који има таквих људи на претек. Окружите се оваквим људима уместо онима којима је све негативно и који стално кукају. Кажу да је свако од нас просек од 5 људи са којима се највише дружимо. Зато окружите се успешнима и позитивнима да бисте и сами такви били. Уживајте у студијама, упознајте што више људи и не трудите се да уложите који сат више у нешто што вас занима. Ти сати обично одлуче у тренуцима кад вам је то највише потребно. И најважније, сањајте неке луде и нереалне снове, а они ће се и остварити ако довољно верујете у њих. И не слушајте превише друге, да сам их ја слушао, вероватно никада не бих стигао ни до краја ФОНа. Дајте себи времена и сјајне ствари ће кренути да се дешавају. Једна по једна. Баш како треба.