Apatija se definiše kao manjak interesovanja, emocija ili brige. Ljudi je često mešaju sa depresijom, ali ona se može smatrati kao deo nje. Koliko god mi hteli to da izbegnemo, apatija je svuda oko nas, najviše u akademskom svetu, posebno među studentima. Zašto? Zašto studenti pate od nesvesne apatije ka svemu što ih se tiče akademski?
Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje, potrebno je razumeti pitanje, kao za svaki odgovor koji želimo da dobijemo. Studentska apatija se ogleda u nezainteresovanosti studenata za sebe same i za svoj akademski život. Zašto da se menjaju stvari koje ti smetaju? Ćuti i uči, položi ispit, ko te pita, imaš dosta rokova. Skupe su ti knjige i prijave ispita? Ništa, zaposli se ili nemoj da prijavljuješ ispit, pa skupi novac. Isto i za knjige. Primera je bezbroj, zapitajte se prvo da li vam se ikad desilo da ne želite nešto da menjate jer „tako je oduvek“? Da li ste se ikad zapitali „ko sam ja da menjam svet oko sebe?“ I na kraju ga niste promenili? E to je studentska apatija. Sada možemo da tražimo odgovor i da krenemo u pravcu mogućeg rešenja.
Najčešći uzrok ovoga jeste okruženje: niko drugi neće da menja, zašto bih ja? Kao i: niko drugi neće da podrži, zašto bih i ja? Ovime dolazimo do problema kokoške i jajeta: da li su studenti apatični zato što su oni lično apatični ili je obrnuto? Odgovor nije lak, niti može biti lak. Ovakvi problemi se rešavaju najčešće putem deus ex machina, uticaja trećeg faktora koji raspliće konce celoj situaciji. Glavni faktor koji može da raspline tu situaciju se može sažeti u jednu rečenicu: radi ono što te čini srećnim jer sam možeš da pomeriš planine ako poželiš.
Promene moraju da krenu od nas samih, individua koje činimo grupu, ne obrnuto. Obrnuto neće uspeti jer će uvek postojati onaj jedan procenat koji se ne slaže ili ne razume dovoljno situaciju. Ako sami napravimo primer, ljudi oko nas će se manje plašiti. Ako bi svaka osoba uspela svojim primerom i borbom za sebe da inspiriše još jednu osobu, gde bi nam kraj bio (ne samo) u akademskom svetu? Zašto bismo morali da trpimo iživljavanje viših i „viših“ instanci nad studentima koje to rade zbog svoje koristi? Ovime bi se napravila ravnoteža, gde bi svi bili jednaki i svima želje ispunjene.
Mi to ne želimo. Mi želimo nagradu odmah, a trud kasnije, kada stignemo. NE! Nagrada je uvek tu, u nama samima, u našim najdubljim željama i prohtevima, ne u obliku besplatnih zimovanja i ekskurzija da biste dokazali odanost nekome. Sve ovo je moguće. Nismo prvi, niti poslednji. Ljudi pre nas su uspevali, a možemo i mi. Jedina prepreka smo mi sami. A tu prepreku pobeđujemo svaki dan kad napravimo malu pobedu, poput ustajanja iz kreveta. Hajde da bude više manjih pobeda koje tvore veliku pobedu. Ništa nas ne košta, a može život iz korena da nam promeni na bolje.
Ako vas ovo ovo uopšte ne zanima i nećete ništa da menjate, dobro. Izgubili ste par minuta vremena čitajući ovaj manifesto. Samo, pre nego što završite čitanje, zapitajte se da li ste srećni?
„Prodati svoju dušu je nešto najlakše na svetu. To svi rade svakog trenutka svog života. Ako bih te pitao da sačuvaš svoju dušu, da li bi razumeo zašto je to mnogo teže?“ – Fountainhead, Ayn Rand
Ne menjajte kanal, na pravom ste mestu.
Postavi komentar