Апатија се дефинише као мањак интересовања, емоција или бриге. Људи је често мешају са депресијом, али она се може сматрати као део ње. Колико год ми хтели то да избегнемо, апатија је свуда око нас, највише у академском свету, посебно међу студентима. Зашто? Зашто студенти пате од несвесне апатије ка свему што их се тиче академски?
Да би се добио одговор на ово питање, потребно је разумети питање, као за сваки одговор који желимо да добијемо. Студентска апатија се огледа у незаинтересованости студената за себе саме и за свој академски живот. Зашто да се мењају ствари које ти сметају? Ћути и учи, положи испит, ко те пита, имаш доста рокова. Скупе су ти књиге и пријаве испита? Ништа, запосли се или немој да пријављујеш испит, па скупи новац. Исто и за књиге. Примера је безброј, запитајте се прво да ли вам се икад десило да не желите нешто да мењате јер „тако је одувек“? Да ли сте се икад запитали „ко сам ја да мењам свет око себе?“ И на крају га нисте променили? Е то је студентска апатија. Сада можемо да тражимо одговор и да кренемо у правцу могућег решења.
Најчешћи узрок овога јесте окружење: нико други неће да мења, зашто бих ја? Као и: нико други неће да подржи, зашто бих и ја? Овиме долазимо до проблема кокошке и јајета: да ли су студенти апатични зато што су они лично апатични или је обрнуто? Одговор није лак, нити може бити лак. Овакви проблеми се решавају најчешће путем deus ex machina, утицаја трећег фактора који расплиће конце целој ситуацији. Главни фактор који може да расплине ту ситуацију се може сажети у једну реченицу: ради оно што те чини срећним јер сам можеш да помериш планине ако пожелиш.
Промене морају да крену од нас самих, индивидуа које чинимо групу, не обрнуто. Обрнуто неће успети јер ће увек постојати онај један проценат који се не слаже или не разуме довољно ситуацију. Ако сами направимо пример, људи око нас ће се мање плашити. Ако би свака особа успела својим примером и борбом за себе да инспирише још једну особу, где би нам крај био (не само) у академском свету? Зашто бисмо морали да трпимо иживљавање виших и „виших“ инстанци над студентима које то раде због своје користи? Овиме би се направила равнотежа, где би сви били једнаки и свима жеље испуњене.
Ми то не желимо. Ми желимо награду одмах, а труд касније, када стигнемо. НЕ! Награда је увек ту, у нама самима, у нашим најдубљим жељама и прохтевима, не у облику бесплатних зимовања и екскурзија да бисте доказали оданост некоме. Све ово је могуће. Нисмо први, нити последњи. Људи пре нас су успевали, а можемо и ми. Једина препрека смо ми сами. А ту препреку побеђујемо сваки дан кад направимо малу победу, попут устајања из кревета. Хајде да буде више мањих победа које творе велику победу. Ништа нас не кошта, а може живот из корена да нам промени на боље.
Ако вас ово ово уопште не занима и нећете ништа да мењате, добро. Изгубили сте пар минута времена читајући овај манифесто. Само, пре него што завршите читање, запитајте се да ли сте срећни?
„Продати своју душу је нешто најлакше на свету. То сви раде сваког тренутка свог живота. Ако бих те питао да сачуваш своју душу, да ли би разумео зашто је то много теже?“ – Fountainhead, Ayn Rand
Не мењајте канал, на правом сте месту.
Постави коментар