Nakon vesti u kojoj smo prikazali neke od kreativnih načina na koje su ljudi pokušavali da polože ispit iz predmeta Uvod u informacione sisteme, odlučili smo da napravimo intervju sa profesorkom Bečejski.
1. Koja je bila Vaša motivacija da postanete univerzitetski profesor?
Po završetku fakulteta počela sam da radim kao saradnik na predmetu Teorija odlučivanja. Priznajem, u tom trenutku nije me privlačio posao predavača, već mogućnost da se bavim naučno-istraživačkim radom. No, kada je raspisan konkurs za asistenta, prijavila se i jedna koleginica sa magistraturom, koja je primljena (kasnije je odustala). U tom trenutku, bila sam kivna na koleginicu zbog koje sam napustila univerzitetsku karijeru pre nego što sam je i započela, ali to je bila jedna od najboljih stvari za moju karijeru! Zaposlila sam se u vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“ u Batajnici, sa zadatkom da osnujem računski centar. Iskreno, niti sam ja znala koliko je teško i odgovorno to čega sam se prihvatila, niti je toga bio svestan direktor koji meni, tada početnici, dao taj zadatak. Posle 11 godina rada u Zavodu, iza mene je ostao razvijen informacioni sistem na koji sam i danas ponosna, uz to formiran tim dobrih informatičara, a ja sam stekla iskustvo u praksi kakvo malo ko od mojih kolega nastavnika ima. U međuvremenu sam magistrirala i prijavila doktorat na FON-u, pa su me, kako to u vojsci biva, premestili na Vazduhoplovno tehničku akademiju u Žarkovo. Tu sam zapravo započela karijeru univerzitetskog predavača – docenta, pa vanrednog profesora, a nastavila sam je 2001. godine na FON-u.
2. Šta mislite o devojkama u IT-ju?
Izneću svoje iskustvo iz IT prakse. Devojke su, odgovorno tvrdim, u nekim stvarima bolje od momaka, kada je u pitanju IT struka. Radila sam sa puno mladih kolega i koleginica i one su često bile odgovornije po pitanju rokova i kvaliteta posla koji im je poveren. Postoji jedna ružna praksa da se devojke ređe primaju na IT pozicije, pošto se pretpostavlja da će rađati decu i zato odsustvovati sa posla. Ne želim da komentarišem takve stavove, samo ću reći da ih smatram duboko nemoralnim! Dok sam vodila računski centar, napravila sam analizu po kojoj su, ako se izuzme porodiljsko odsustvo, momci više bolovali od devojaka. Nedavno su jednoj mojoj studentkinji tražili prilikom zaposlenja da potpiše da naredne tri godine neće rađati, što mislim da je za svaku osudu!
3. Kako vidite program ISIT-a trenutno? Koje su mu prednosti i mane?
Ne znam zašto mi glasno ne kažemo da se na FON-u studira POSLOVNA informatika. Prednosti našeg programa su upravo u poznavanju poslovnih procesa. Studenti ISiT-a se žale na menadžerske predmete, smatrajući da im oni nisu potrebni, a baš zbog posedovanja tih znanja oni su kasnije nezamenljivi na poslovima implementacije poslovnih rešenja. Znam da većina smatra da im treba više programiranja, no, to je veština koja se stiče vežbanjem, a ne studiranjem. Ako shvatite osnovne principe, lako ćete savladati bilo koji programski jezik, ali ništa bez vežbe i samostalnog rada.
4. U kom trenutku ste počeli da delite bombone studentima na upisu ocena iz UIS-a?
Neki od vas pamte: ja nisam insistirala na prisustvu predavanjima iz UIS-a, posebno od kada sam obezbedila odličan udžbenik (po principu: bolje 50 koji slušaju, nego 200 koji žagore) . A imala sam potrebu da zapamtim ime i lik bar najboljih studenata. Kako bi ih motivisala da dođu na upis ocene, da ih vidim i zapamtim, počela sam da delim bombone, isključivo za devetke i desetke. To je postala lepa tradicija. Bilo mi je zadovoljstvo kada vidim osmeh studenta koji dobije bonbonu! Asistent Miloš mi se nedavno pohvalio da još čuva tu bonbonu sa UIS-a, za uspomenu. Možda niste znali za ovu tradiciju: uvek posle ispita u predroku, ceo UIS tim je išao na sladoled u komšiluk, kod „Ser Žila“!
5. Koja Vam je najdraža uspomena iz vremena kada ste bili profesorka?
Teško je nešto izdvojiti, ja sam volela rad sa studentima. Puno je divnih malih uspomena! Nekad sam prekoračivala profesorske obaveze, pa se ponašala više kao mama, a mame umeju i da izgrde! Mislim da su mi studenti to opraštali. Osećali su da je dobronamerno.
Recimo, da izdvojim trenutak kada mi je Katarina, po odbranjenom master radu, predala poklon koji je po formatu prekoračivao simboličnu pažnju za mentora. Pobunila sam se, a kada sam raspakovala, videla sam da je to moj portret, koji je Kaća nacrtala po nekoj mojoj fotografiji sa neta. Ta slika je sada na mom LinkedIn profilu i nemam nameru da je menjam (lepša sam, a i mlađa na njoj).
6. Videli smo puškice koje ste zaplenili. Da li Vam je neki odgovor na pitanje sa kolokvijuma ili ispita ostao posebno upečatljiv?
Iz vremena kada sam bila mlad dežurač na ispitima pamtim kolegu kojeg sam uhvatila sa ceduljom podeljenom na četri dela, gde je pisalo: „gornji levi 1-17, gornji desni 18-35 ...“. Jadničak, nije mogao da zapamti ni u kom džepu su mu odgovori na koja pitanja.
I jedan od poslednjih bisera sa UIS-a: kolega je u junu predao test sa samo jednom rečenicom „Znam odgovore na ova laka pitanja, ali test neću da radim iz bojkota prema roditeljima i devojci“. Zapamtila sam ga i proverila – zasluženo je položio ispit u septembru!
7. Najčešće ostajete u kontaktu sa Vašim najboljim studentima. Koliko su uspešni FON-ovci?
Kao pravi informatičar, imam evidenciju svih mojih diplomaca, sa temom, datumom diplomiranja, sastavom komisije za odbranu i naravno – kontakt podacima. Tu je sad i LinkedIn, pa pratim njihovo kretanje u karijeri. Zahvaljujući kontaktima sa kolegama iz IT firmi, uspela sam da preporučim na desetine što mojih diplomaca, što master studenata, koji su danas svi zaposleni. Već nekoliko meseci nemam ni jedan „otvoren“ zahtev za zaposlenje, a ponuda iz firmi je nekoliko.
Fonovci su ubedljivo najbolji u odnosu na ostale informatičare u oblasti implementacije poslovnih informacionih sistema. Generalno posmatrano, drugi su bolji u administraciji sistema, mrežama, pa i programiranju, mada i tu imamo svetle primere. U šali, često kažem da u IT industriji zaposle informatičara sa Matematičkog ili ETF-a za programera, jer je u tome bolji, a za šefa mu postave fonovca, da bi ga usmeravao ka cilju i poštovanju rokova.
8. Na koji trenutak u karijeri ste najponosniji?
Najlepši doživljaj vezan je za završetak moje karijere, kada sam pri Društvu za informatiku Srbije organizovala seminar na temu IT standarda. Time se kod nas još uvek malo ko bavi, mnoge kolege i ne znaju puno o tome. Zato sam za predavače pozvala moje diplomce koji su diplomirali na temu IT standardizacije. Seminar je izvanredno primljen, stariji kolege su bili oduševljeni, a meni je bilo puno srce kada sam videla kakva predavanja su moji svršeni studenti održali duplo starijim kolegama. Baš sam bila ponosna!
9. Koliko je bilo teško biti pionir u IT-ju u Srbiji (tj. tada Jugoslaviji)?
Mislim da će se i moji kolege vršnjaci složiti, nije bilo previše teško. FON je osnovan 1971. godine, na zahtev privrede koja je bila u usponu, pa joj je nedostajao takav profil. U vreme kada smo dospeli na tržište rada (ja pripadam drugoj generaciji fonovaca), odmah su nas „progutale“ velike firme koje su nabavljale svoje prve mejnfrejm računare i intenzivno modernizovale informacione sisteme. Mnogo teže je bilo dokazati se u akademskoj sredini, gde je FON dugo važio za fakultet nižeg ranga. Utoliko mi je sada draže što smo u samom vrhu Beogradskog univerziteta.
10. Da li imate nešto da poručite studentima?
Verovatno i sami primećujete, drugi studenti nemaju tako emotivan odnos prema svom fakultetu kao mi fonovci. FON ima osoben šarm, FON se voli. Zato se i ljutimo kada na njemu nije sve baš kako treba. A uz to ide i jedna otvorenost prema svemu što nas okružuje i hrabrost da se upustimo u nove izazove. Čuvajte taj duh FON-a! On će doprineti da i vi ostanete duhom mladi, a to je važno i za menadžere i informatičare, jer se u obe oblasti stalno događa nešto novo.
Znam, nisu svi profesori i asistenti jednako posvećeni svom poslu, ali uzimajte od svakoga od njih ono najbolje. Otimajte znanje! Konkurencija jača, na privatnim fakultetima je sve više profesora fonovaca. Morate ostati bolji od njihovih studenata time što ćete se stalno usavršavati kroz praksu, usvajati nove pristupe, biti otvoreni kao što ste sada, u vašim ranim dvadesetim godinama života. I družite se međusobno - i sada, i uvek!
Postavi komentar