Након вести у којој смо приказали неке од креативних начина на које су људи покушавали да положе испит из предмета Увод у информационе системе, одлучили смо да направимо интервју са професорком Бечејски.
1. Која је била Ваша мотивација да постанете универзитетски професор?
По завршетку факултета почела сам да радим као сарадник на предмету Теорија одлучивања. Признајем, у том тренутку није ме привлачио посао предавача, већ могућност да се бавим научно-истраживачким радом. Но, када је расписан конкурс за асистента, пријавила се и једна колегиница са магистратуром, која је примљена (касније је одустала). У том тренутку, била сам кивна на колегиницу због које сам напустила универзитетску каријеру пре него што сам је и започела, али то је била једна од најбољих ствари за моју каријеру! Запослила сам се у ваздухопловном заводу „Мома Станојловић“ у Батајници, са задатком да оснујем рачунски центар. Искрено, нити сам ја знала колико је тешко и одговорно то чега сам се прихватила, нити је тога био свестан директор који мени, тада почетници, дао тај задатак. После 11 година рада у Заводу, иза мене је остао развијен информациони систем на који сам и данас поносна, уз то формиран тим добрих информатичара, а ја сам стекла искуство у пракси какво мало ко од мојих колега наставника има. У међувремену сам магистрирала и пријавила докторат на ФОН-у, па су ме, како то у војсци бива, преместили на Ваздухопловно техничку академију у Жарково. Ту сам заправо започела каријеру универзитетског предавача – доцента, па ванредног професора, а наставила сам је 2001. године на ФОН-у.
2. Шта мислите о девојкама у ИТ-ју?
Изнећу своје искуство из ИТ праксе. Девојке су, одговорно тврдим, у неким стварима боље од момака, када је у питању ИТ струка. Радила сам са пуно младих колега и колегиница и оне су често биле одговорније по питању рокова и квалитета посла који им је поверен. Постоји једна ружна пракса да се девојке ређе примају на ИТ позиције, пошто се претпоставља да ће рађати децу и зато одсуствовати са посла. Не желим да коментаришем такве ставове, само ћу рећи да их сматрам дубоко неморалним! Док сам водила рачунски центар, направила сам анализу по којој су, ако се изузме породиљско одсуство, момци више боловали од девојака. Недавно су једној мојој студенткињи тражили приликом запослења да потпише да наредне три године неће рађати, што мислим да је за сваку осуду!
3. Како видите програм ИСИТ-а тренутно? Које су му предности и мане?
Не знам зашто ми гласно не кажемо да се на ФОН-у студира ПОСЛОВНА информатика. Предности нашег програма су управо у познавању пословних процеса. Студенти ИСиТ-а се жале на менаџерске предмете, сматрајући да им они нису потребни, а баш због поседовања тих знања они су касније незаменљиви на пословима имплементације пословних решења. Знам да већина сматра да им треба више програмирања, но, то је вештина која се стиче вежбањем, а не студирањем. Ако схватите оснoвне принципе, лако ћете савладати било који програмски језик, али ништа без вежбе и самосталног рада.
4. У ком тренутку сте почели да делите бомбоне студентима на упису оцена из УИС-а?
Неки од вас памте: ја нисам инсистирала на присуству предавањима из УИС-а, посебно од када сам обезбедила одличан уџбеник (по принципу: боље 50 који слушају, него 200 који жагоре) . А имала сам потребу да запамтим име и лик бар најбољих студената. Како би их мотивисала да дођу на упис оцене, да их видим и запамтим, почела сам да делим бомбоне, искључиво за деветке и десетке. То је постала лепа традиција. Било ми је задовољство када видим осмех студента који добије бонбону! Асистент Милош ми се недавно похвалио да још чува ту бонбону са УИС-а, за успомену. Можда нисте знали за ову традицију: увек после испита у предроку, цео УИС тим је ишао на сладолед у комшилук, код „Сер Жила“!
5. Која Вам је најдража успомена из времена када сте били професорка?
Тешко је нешто издвојити, ја сам волела рад са студентима. Пуно је дивних малих успомена! Некад сам прекорачивала професорске обавезе, па се понашала више као мама, а маме умеју и да изгрде! Мислим да су ми студенти то опраштали. Осећали су да је добронамерно.
Рецимо, да издвојим тренутак када ми је Катарина, по одбрањеном мастер раду, предала поклон који је по формату прекорачивао симболичну пажњу за ментора. Побунила сам се, а када сам распаковала, видела сам да је то мој портрет, који је Каћа нацртала по некој мојој фотографији са нета. Та слика је сада на мом LinkedIn профилу и немам намеру да је мењам (лепша сам, а и млађа на њој).
6. Видели смо пушкице које сте запленили. Да ли Вам је неки одговор на питање са колоквијума или испита остао посебно упечатљив?
Из времена када сам била млад дежурач на испитима памтим колегу којег сам ухватила са цедуљом подељеном на четри дела, где је писало: „горњи леви 1-17, горњи десни 18-35 ...“. Јадничак, није могао да запамти ни у ком џепу су му одговори на која питања.
И један од последњих бисера са УИС-а: колега је у јуну предао тест са само једном реченицом „Знам одговоре на ова лака питања, али тест нећу да радим из бојкота према родитељима и девојци“. Запамтила сам га и проверила – заслужено је положио испит у септембру!
7. Најчешће остајете у контакту са Вашим најбољим студентима. Колико су успешни ФОН-овци?
Као прави информатичар, имам евиденцију свих мојих дипломаца, са темом, датумом дипломирања, саставом комисије за одбрану и наравно – контакт подацима. Ту је сад и LinkedIn, па пратим њихово кретање у каријери. Захваљујући контактима са колегама из ИТ фирми, успела сам да препоручим на десетине што мојих дипломаца, што мастер студената, који су данас сви запослени. Већ неколико месеци немам ни један „отворен“ захтев за запослење, а понуда из фирми је неколико.
Фоновци су убедљиво најбољи у односу на остале информатичаре у области имплементације пословних информационих система. Генерално посматрано, други су бољи у администрацији система, мрежама, па и програмирању, мада и ту имамо светле примере. У шали, често кажем да у ИТ индустрији запосле информатичара са Математичког или ЕТФ-а за програмера, јер је у томе бољи, а за шефа му поставе фоновца, да би га усмеравао ка циљу и поштовању рокова.
8. На који тренутак у каријери сте најпоноснији?
Најлепши доживљај везан је за завршетак моје каријере, када сам при Друштву за информатику Србије организовала семинар на тему ИТ стандарда. Тиме се код нас још увек мало ко бави, многе колеге и не знају пуно о томе. Зато сам за предаваче позвала моје дипломце који су дипломирали на тему ИТ стандардизације. Семинар је изванредно примљен, старији колеге су били одушевљени, а мени је било пуно срце када сам видела каква предавања су моји свршени студенти одржали дупло старијим колегама. Баш сам била поносна!
9. Колико је било тешко бити пионир у ИТ-ју у Србији (тј. тада Југославији)?
Мислим да ће се и моји колеге вршњаци сложити, није било превише тешко. ФОН је основан 1971. године, на захтев привреде која је била у успону, па јој је недостајао такав профил. У време када смо доспели на тржиште рада (ја припадам другој генерацији фоноваца), одмах су нас „прогутале“ велике фирме које су набављале своје прве мејнфрејм рачунаре и интензивно модернизовале информационе системе. Много теже је било доказати се у академској средини, где је ФОН дуго важио за факултет нижег ранга. Утолико ми је сада драже што смо у самом врху Београдског универзитета.
10. Да ли имате нешто да поручите студентима?
Вероватно и сами примећујете, други студенти немају тако емотиван однос према свом факултету као ми фоновци. ФОН има особен шарм, ФОН се воли. Зато се и љутимо када на њему није све баш како треба. А уз то иде и једна отвореност према свему што нас окружује и храброст да се упустимо у нове изазове. Чувајте тај дух ФОН-а! Он ће допринети да и ви останете духом млади, а то је важно и за менаџере и информатичаре, јер се у обе области стално догађа нешто ново.
Знам, нису сви професори и асистенти једнако посвећени свом послу, али узимајте од свакога од њих оно најбоље. Отимајте знање! Конкуренција јача, на приватним факултетима је све више професора фоноваца. Морате остати бољи од њихових студената тиме што ћете се стално усавршавати кроз праксу, усвајати нове приступе, бити отворени као што сте сада, у вашим раним двадесетим годинама живота. И дружите се међусобно - и сада, и увек!
Постави коментар