Prvi rezultati popisa urađenog 2010. godine pokazali su da se većina gradova u unutrašnjosti smanjila za 10-15%. Beograd je, s druge strane, postao veći za skoro 63 000 stanovnika.
Kad sam ovo čula laknulo mi je. Nisam, dakle jedina naivčina koja je krenula ovamo s iluzijom da u prestonici „cvetaju ruže.“ Kao i ja, većina novopridošlih ovde dođe da izgubi od četiri do deset godina svog života, pokušavajući da položi ispite, samo da bi posle svega dobili parče papira, na kome pored njihovog imena stoji ono dipl. Kad ga konačno dobiju, urame ga, okače na zid, a onda mogu na miru da se vrate na posao i nastave da okreću pljeskavice i mešaju malter.
Jedan od najvećih šokova, nakon dolaska u Beograd, doživela sam upravo na fakultetu. Nakon što preživiš, uvek „dobro raspoloženu“ šalterušu, treba da se suočiš sa nekoliko stotina kolega. U početku sve deluje zastrašujuće. Vremenom, međutim, stvari postaju jednostavnije. Sve što treba da uradiš je da skapiraš ko kojoj ekipi pripada.
Čepulje iz prvog reda. K’o što im ime kaže, uvek sede u prvom redu, a najčešća aktivnost je ulizivanje profesorima, eventualno, zavođenje asistenata. 95% ove grupe čine devojke - fine, tihe, uvek spremne da se nasmeju profesorovoj šali, ma koliko glupa ona bila. Među njima ima dobrih studenata, ali uglavnom se provlače zahvaljujući… čepljenju.
Nafurani. Lako se prepoznaju - sve na njima, od glave do pete je skupo i firmirano. Brzo se skontaju i stvore izuzetno zatvorenu grupu. Sve je za njih fuj, blam, odvratno, havarija, užas…Uglavnom dugo studiraju ili odustanu već na drugoj godini. Kako da daju ispite kad vreme i energiju moraju da ulože u uklapanje Paciotti patika sa Armani košuljom i Louis Vuitton torbom?
Večiti. Vole ljudi studentski život i rade sve da on što duže traje, ili još bolje, ne rade ništa da ga prekrate. Kad vidiš čoveka od 28 godina na predavanju prve godine, postoje dve mogućnosti: Ili je kasno shvatio da mu je bolje da studira nego da grbavi do kraja života; Ili je na tom predavanju već deveti put. Jako su korisni, informisaćete o svim profesorima( kako predaju, šta ispituju, kakav im je ljubavni život, koju marku cigareta puše…).
Nabeđeni intelektualci. Oni o svemu znaju sve. Pročitali su tri knjige i sad su u stanju da žvaću o svemu, od Platonovih senki do Makluanove galaksije. Bacaće se izrazima od kojih će ti se dizati kosa na glavi: oralna fiksacija, parenhimatičan, disponibilan… Sve ovo može da ti uništi samopouzdanje, pomislićeš: Šta ja radim ovde, pored ovakve intelektualne gromade?; Kako sam uopšte položio prijemni?... Sve do jednog trenutka, kad shvatiš da, osim izuzetne verbalne sposobnosti, iza svog tog pametovanja, stoji prazna tikva, koja u krug vrti par fraza, o kojima, u suštini, ništa ne zna.
Tihe vode. Kapaciteti, guraju k’o ludi, a sve to rade bez imalo pompe. Oduvek sam imala respekta prema ovoj ekipi. Nimalo se ne ističu na predavanjima i uopšte ne možeš da predpostaviš da su im indeksi ispunjeni desetkama, sve dok ih neko ne pita:“ Šta si dobio iz…“ (jednog od onih predmeta koje većina polaže po pet puta), a oni nehajno kažu: „Deset“. Ti iskolačiš oči i izustiš „Svaka čast!“
Padobranci. Početkom svake godine čvrsto reše da budu redovni i to im pođe za rukom cele prve dve nedelje. Nakon toga se pojavljuju na kolokvijumima, ispitima ili kad ih, nekim čudom, put nanese na fakultet. Obično su iznenađeni svime što svi ostali znaju već mesecima. Neretko se posle par godina pretvaraju u „Večite studente.“
Multipraktici. Uvek su u nekoj gužvi, frci, haosu. Često zbog toga kukaju, ako mene pitate, potpuno bezrazložno, jer su taj isti haos sami sebi nametnuli. Ovo su solidni studenti, koji osim što studiraju, rade (obično nešto na fakultetu), na praksi su u nekoj privatnoj kompaniji, subotom pomažu u narodnoj kuhinji, nedeljom volontiraju u azilu za pse, a u slobodno vreme (!?) pišu knjigu za decu sa posebnim potrebama… Jedino što mi odjekuje u glavi kad god ih vidim je: „ Kako ću pored ovakvih naći posao?“
Napomena: Ovaj tekst je prvobitno objavljen na portalu Nova Mladost 21. novembra 2011. godine. Autor teksta je Jelena Dončić
Postavi komentar