Први резултати пописа урађеног 2010. године показали су да се већина градова у унутрашњости смањила за 10-15%. Београд је, с друге стране, постао већи за скоро 63 000 становника.
Кад сам ово чула лакнуло ми је. Нисам, дакле једина наивчина која је кренула овамо с илузијом да у престоници „цветају руже.“ Као и ја, већина новопридошлих овде дође да изгуби од четири до десет година свог живота, покушавајући да положи испите, само да би после свега добили парче папира, на коме поред њиховог имена стоји оно дипл. Кад га коначно добију, ураме га, окаче на зид, а онда могу на миру да се врате на посао и наставе да окрећу пљескавице и мешају малтер.
Један од највећих шокова, након доласка у Београд, доживела сам управо на факултету. Након што преживиш, увек „добро расположену“ шалтерушу, треба да се суочиш са неколико стотина колега. У почетку све делује застрашујуће. Временом, међутим, ствари постају једноставније. Све што треба да урадиш је да скапираш ко којој екипи припада.
Чепуље из првог реда. К’о што им име каже, увек седе у првом реду, а најчешћа активност је улизивање професорима, евентуално, завођење асистената. 95% ове групе чине девојке - фине, тихе, увек спремне да се насмеју професоровој шали, ма колико глупа она била. Међу њима има добрих студената, али углавном се провлаче захваљујући… чепљењу.
Нафурани. Лако се препознају - све на њима, од главе до пете је скупо и фирмирано. Брзо се сконтају и створе изузетно затворену групу. Све је за њих фуј, блам, одвратно, хаварија, ужас…Углавном дуго студирају или одустану већ на другој години. Како да дају испите кад време и енергију морају да уложе у уклапање Пациотти патика са Армани кошуљом и Лоуис Вуиттон торбом?
Вечити. Воле људи студентски живот и раде све да он што дуже траје, или још боље, не раде ништа да га прекрате. Кад видиш човека од 28 година на предавању прве године, постоје две могућности: Или је касно схватио да му је боље да студира него да грбави до краја живота; Или је на том предавању већ девети пут. Јако су корисни, информисаћете о свим професорима( како предају, шта испитују, какав им је љубавни живот, коју марку цигарета пуше…).
Набеђени интелектуалци. Они о свему знају све. Прочитали су три књиге и сад су у стању да жваћу о свему, од Платонових сенки до Маклуанове галаксије. Бацаће се изразима од којих ће ти се дизати коса на глави: орална фиксација, паренхиматичан, диспонибилан… Све ово може да ти уништи самопоуздање, помислићеш: Шта ја радим овде, поред овакве интелектуалне громаде?; Како сам уопште положио пријемни?... Све до једног тренутка, кад схватиш да, осим изузетне вербалне способности, иза свог тог паметовања, стоји празна тиква, која у круг врти пар фраза, о којима, у суштини, ништа не зна.
Тихе воде. Капацитети, гурају к’о луди, а све то раде без имало помпе. Одувек сам имала респекта према овој екипи. Нимало се не истичу на предавањима и уопште не можеш да предпоставиш да су им индекси испуњени десеткама, све док их неко не пита:“ Шта си добио из…“ (једног од оних предмета које већина полаже по пет пута), а они нехајно кажу: „Десет“. Ти исколачиш очи и изустиш „Свака част!“
Падобранци. Почетком сваке године чврсто реше да буду редовни и то им пође за руком целе прве две недеље. Након тога се појављују на колоквијумима, испитима или кад их, неким чудом, пут нанесе на факултет. Обично су изненађени свиме што сви остали знају већ месецима. Неретко се после пар година претварају у „Вечите студенте.“
Мултипрактици. Увек су у некој гужви, фрци, хаосу. Често због тога кукају, ако мене питате, потпуно безразложно, јер су тај исти хаос сами себи наметнули. Ово су солидни студенти, који осим што студирају, раде (обично нешто на факултету), на пракси су у некој приватној компанији, суботом помажу у народној кухињи, недељом волонтирају у азилу за псе, а у слободно време (!?) пишу књигу за децу са посебним потребама… Једино што ми одјекује у глави кад год их видим је: „ Како ћу поред оваквих наћи посао?“
Напомена: Овај текст је првобитно објављен на порталу Нова Младост 21. новембра 2011. године. Аутор текста је Јелена Дончић
Постави коментар