Posle pauze od nekoliko meseci provedene tražeći adekvatne izvore putem zvaničnih organa, kao i nezvaničnih, pored silnih neuspešnih pokušaja da se desi intervju sa jednom od osoba koja je pomogla u premeštanju Tugomira,uspeli smo da dođemo do osobe koja je imala blizak susret sa Tugomirom, a da je spreman/na (radi preporuke advokata smo odlučili da ne objavljujemo pol da bismo sprečili nagađanje studenata i profesora) da priča o tom skoro fatalnom susretu.
To je student/studentkinja [godina studija poznata redakciji Puškica] M.J. [ime poznato i potvrđeno redakciji Puškica]. M.J. je u martu ove godine, posle večernjeg predavanja, zadesila zla sudbina za koju je neminovno kriv Tugomir i za koju smo mislili da se više neće ikada dešavati.
Puškice: „Dobar dan M.J., hvala ti što si uspeo/la da odvojiš vreme za intervju sa nama. Sigurni smo da nikad nećemo moći da znamo šta si sve preživeo/la, ali takođe smo svesni i hrabrosti koju si smogao/la da pričaš sa nama o ovoj teškoj temi.“
M.J.: „Ja bih morao/la vama da se zahvalim što ste me upozorili sa ovom pretnjom u vašem prvobitnom članku. Da nije bilo toga, ne znam da li bih bio/bila živa u ovom trenutku.“
P: „Polaskani smo, stvarno. Nama je bio cilj da obavestimo studente i nastavno osoblje o ovoj pretnji za koju smo mislili da je prošla. Izgleda da nije i da je njegov uticaj i dalje prisudan. Da li bi mogao/la da nam ispričaš kada se desio ovaj susret i gde?“
M: „Desilo se, sećam se kao da je juče bilo, 13. marta 2014. godine, u prvom podrumu fakulteta. Ne smem da kažem više od toga, prvenstveno zbog toga što sam siguran/na da će ljudi ići da ga (Tugomira) traže, a ne želim da nekoga nosim na duši. Pored toga, određene službe su mi rekle da, ako ću da dajem intervjue, da oni budu što opštiji po pitanju mesta gde se desio ovaj događaj. Teško mi je i da pomislim o njemu.“
P: „Ako ti je teško, možemo u svako trenutku da stanemo, pa da nastavimo neki drugi put.“
M: „Ne. Hoću da završim ovo jednom za svagda. Završilo se poslednje predavanje za taj dan i ja sam se zadržao/la na fakultetu čekajući drugaricu. Na putu do njene učionice koja je bila u prvom podrumu Fakulteta organizacionih nauka, osetila sam senku nad svojom glavom. Ne mogu više da opišem od toga. Kao da vam neko diše za vrat, a vi svaki put kad se okrenete ne vidite ništa. Posle toga sve što mi se dešava jeste na prekid. Doktori kažu da sam doživeo/la neku vrstu vantelesnog iskustva koje je trajalo svega par sekundi, dok sam ja imao/la utisak da traje nekoliko sati.“
P: „Da li je neko bio u blizini da ti pomogne da se „probudiš“?“
M: „Nije niko. Fakultet je u tom trenutku bio skoro prazan. Siguran/a sam da je neko bio tu da bi me zaobišao jer sam posle imao/la modrice po telu, kao i ogromnu upalu mišića, poput trčanja maratona na četiri noge.“
P: „Šta se potom desilo?“
M: „Ovog dela se najmanje sećam. Kao što sam rekao/la, imao/la sam preskoke svesti. Obavio/la me je mrak, najcrnji mogući mrak. U tom trenutku nisam znao/la šta se dešava. Onda su počeli da se pojavljuju… oblici. Sećanja na prošlost. Na sve što sam ikada uradio/la, dobro i loše. Krenula su (sećanja) da se menjaju. Ono što sam činio/la dobro je postalo loše i suprotno. Već me hvata jeza dok pričam o ovome. Trenutak.“
P: „Uzmi koliko god ti treba vremena.“
M: „Vratio/la sam se u smirenije stanje. Izvinite na tome. Posle ovoga, ponovo sam se vratio/la u realnost i mislio/la sam da je gotovo. Varao/la sam se. Mislio/la sam da sam se vratio u normalu i krenuo sam da hodam fakultetom. Nešto je bilo čudno. Sve slike su bile okačene naopako i svaki korak je imao jak odjek. Kao da sam u pećini, a ne na fakultetu. Popeo/la sam se u prizemlje koje nije bilo. Tačnije bio je deo njega. Ostatak nije bio, umesto njega je bila klisura sa tamom koja se približavala i odmicala, kao da diše. U jednom trenutku sam stekao/la osećaj da čujem glasno disanje. Jednolično, kao konstantan izdah. Tada sam izgubio/la kontrolu nad samim sobom. Počeo/la sam da plačem i da se bacam na zemlju u pravcu klisure. Uopšte nisam upravljao/la ovim pokretima, umesto toga je bio Tugomir, ili nešto što liči na njega, u daljini koji me je gledao i pomerao mi svaki deo tela. Nisam mogao/la da skrenem pogled sa njega.“
P: „Da li je ličio na Tugomira kao sa naše slike?“
M: „Vrlo je sličan. Valjda je shvatio da treba da se adaptira da bi preživeo.“
P: „Da li je to kraj tvog susreta sa njim?“
M: „Najteži deo sam već ispričao/la. Nakon svega ovoga probudio/la sam se ležeći na leđima ispred učionice gde sam čekao/la drugaricu. Video/la sam Tugomira kako prolazi kroz mene, čineći me umornijim i tužnijim. Da nisam znao da je to Tugomir čitajući Vaš članak, verovatno bih poludeo/la u ovom trenutku. Odlučio/la sam da ne pružam otpor. I uspelo je, preživeo/la sam.
P: „Čestitamo na tome. To je ogroman uspeh. Koji su vam dalji planovi?“
M: „Posle ovog susreta morao/la sam da odsustvujem određeno vreme sa fakulteta. Sada sam se vratio/la u normalnu, posle par meseci. Imam taman dovoljno vremena i taman dovoljno ispita da ih položim u sledeća tri roka.“
P: „Želimo ti sve najbolje, da položiš ispite sa što boljim rezultatima. Da li postoji još nešto što bi hteo/la da kažeš?“
M: „Rekli su mi (doktor i određena služba) da mogu da budem neodređen/a u davanju lokacije gde se ovo odigralo, što ću i da uradim: u taj deo fakulteta od skora ne može da se uđe i može se reći da je postao blindiran. Indirektno naravno, da ne bude sumnjivo.“
P: „Imamo sumnje gde je to… hvala ti na odvojenom vremenu i želimo ti sve najbolje.“
M: „Hvala vama što ste mi dali priliku za ovo. Večito sam vam zahvalan/a.“
Ne menjajte kanal, na pravom ste mestu.
Vaše Puškice
Postavi komentar