Студент/студенткиња ФОН-а који је преживео/ла сусрет са Тугомиром

// Категорије: Интервју | Забава |

После паузе од неколико месеци проведене тражећи адекватне изворе путем званичних органа, као и незваничних, поред силних неуспешних покушаја да се деси интервју са једном од особа која је помогла у премештању Тугомира,успели смо да дођемо до особе која је имала близак сусрет са Тугомиром, а да је спреман/на (ради препоруке адвоката смо одлучили да не објављујемо пол да бисмо спречили нагађање студената и професора) да прича о том скоро фаталном сусрету.

То је студент/студенткиња [година студија позната редакцији Пушкица] М.Ј. [име познато и потврђено редакцији Пушкица]. М.Ј. је у марту ове године, после вечерњег предавања, задесила зла судбина за коју је неминовно крив Тугомир и за коју смо мислили да се више неће икада дешавати.

Пушкице: „Добар дан М.Ј., хвала ти што си успео/ла да одвојиш време за интервју са нама. Сигурни смо да никад нећемо моћи да знамо шта си све преживео/ла, али такође смо свесни и храбрости коју си смогао/ла да причаш са нама о овој тешкој теми.“

М.Ј.: „Ја бих морао/ла вама да се захвалим што сте ме упозорили са овом претњом у вашем првобитном чланку. Да није било тога, не знам да ли бих био/била жива у овом тренутку.“

П: „Поласкани смо, стварно. Нама је био циљ да обавестимо студенте и наставно особље о овој претњи за коју смо мислили да је прошла. Изгледа да није и да је његов утицај и даље присудан. Да ли би могао/ла да нам испричаш када се десио овај сусрет и где?“

М: „Десило се, сећам се као да је јуче било, 13. марта 2014. године, у првом подруму факултета. Не смем да кажем више од тога, првенствено због тога што сам сигуран/на да ће људи ићи да га (Тугомира) траже, а не желим да некога носим на души. Поред тога, одређене службе су ми рекле да, ако ћу да дајем интервјуе, да они буду што општији по питању места где се десио овај догађај. Тешко ми је и да помислим о њему.“

П: „Ако ти је тешко, можемо у свако тренутку да станемо, па да наставимо неки други пут.“

М: „Не. Хоћу да завршим ово једном за свагда. Завршило се последње предавање за тај дан и ја сам се задржао/ла на факултету чекајући другарицу. На путу до њене учионице која је била у првом подруму Факултета организационих наука, осетила сам сенку над својом главом. Не могу више да опишем од тога. Као да вам неко дише за врат, а ви сваки пут кад се окренете не видите ништа. После тога све што ми се дешава јесте на прекид. Доктори кажу да сам доживео/ла неку врсту вантелесног искуства које је трајало свега пар секунди, док сам ја имао/ла утисак да траје неколико сати.“

П: „Да ли је неко био у близини да ти помогне да се „пробудиш“?“

М: „Није нико. Факултет је у том тренутку био скоро празан. Сигуран/а сам да је неко био ту да би ме заобишао јер сам после имао/ла модрице по телу, као и огромну упалу мишића, попут трчања маратона на четири ноге.“

П: „Шта се потом десило?“

М: „Овог дела се најмање сећам. Као што сам рекао/ла, имао/ла сам прескоке свести. Обавио/ла ме је мрак, најцрњи могући мрак. У том тренутку нисам знао/ла шта се дешава. Онда су почели да се појављују… облици. Сећања на прошлост. На све што сам икада урадио/ла, добро и лоше. Кренула су (сећања) да се мењају. Оно што сам чинио/ла добро је постало лоше и супротно. Већ ме хвата језа док причам о овоме. Тренутак.“

П: „Узми колико год ти треба времена.“

М: „Вратио/ла сам се у смиреније стање. Извините на томе. После овога, поново сам се вратио/ла у реалност и мислио/ла сам да је готово. Варао/ла сам се. Мислио/ла сам да сам се вратио у нормалу и кренуо сам да ходам факултетом. Нешто је било чудно. Све слике су биле окачене наопако и сваки корак је имао јак одјек. Као да сам у пећини, а не на факултету. Попео/ла сам се у приземље које није било. Тачније био је део њега. Остатак није био, уместо њега је била клисура са тамом која се приближавала и одмицала, као да дише. У једном тренутку сам стекао/ла осећај да чујем гласно дисање. Једнолично, као константан издах. Тада сам изгубио/ла контролу над самим собом. Почео/ла сам да плачем и да се бацам на земљу у правцу клисуре. Уопште нисам управљао/ла овим покретима, уместо тога је био Тугомир, или нешто што личи на њега, у даљини који ме је гледао и померао ми сваки део тела. Нисам могао/ла да скренем поглед са њега.“

П: „Да ли је личио на Тугомира као са наше слике?“

М: „Врло је сличан. Ваљда је схватио да треба да се адаптира да би преживео.“

П: „Да ли је то крај твог сусрета са њим?“

М: „Најтежи део сам већ испричао/ла. Након свега овога пробудио/ла сам се лежећи на леђима испред учионице где сам чекао/ла другарицу. Видео/ла сам Тугомира како пролази кроз мене, чинећи ме уморнијим и тужнијим. Да нисам знао да је то Тугомир читајући Ваш чланак, вероватно бих полудео/ла у овом тренутку. Одлучио/ла сам да не пружам отпор. И успело је, преживео/ла сам.

П: „Честитамо на томе. То је огроман успех. Који су вам даљи планови?“

М: „После овог сусрета морао/ла сам да одсуствујем одређено време са факултета. Сада сам се вратио/ла у нормалну, после пар месеци. Имам таман довољно времена и таман довољно испита да их положим у следећа три рока.“

П: „Желимо ти све најбоље, да положиш испите са што бољим резултатима. Да ли постоји још нешто што би хтео/ла да кажеш?“

М: „Рекли су ми (доктор и одређена служба) да могу да будем неодређен/а у давању локације где се ово одиграло, што ћу и да урадим: у тај део факултета од скора не може да се уђе и може се рећи да је постао блиндиран. Индиректно наравно, да не буде сумњиво.“

П: „Имамо сумње где је то… хвала ти на одвојеном времену и желимо ти све најбоље.“

М: „Хвала вама што сте ми дали прилику за ово. Вечито сам вам захвалан/а.“

 

Не мењајте канал, на правом сте месту.

Ваше Пушкице

Тренутно нема коментара. Будите први који ће поставити коментар!
6
5

Постави коментар

E-mail:
Коментар:
Антиспам:

9 + 6

Коментари пролазе модерацију, зато што смо тако у могућности