Intervju sa Lukom Bursaćem

Uradili smo opsežan intervju sa Lukom Bursaćem iz pokreta za okupaciju bioskopa. Otvorili smo mnogo teme i nadamo se da će vam biti zanimljivo da pročitate. Napravili smo i saradnju sa njima, tako da ih možete naći u našim prijateljima.

Kako ste došli na ideju o "okupaciji" bioskopa Zvezda, samostalno ili po ugledu na nekoga? Koliko je bilo teško na početku, s obzirom da je u bioskopu bio haos?

Postojao je primer kolega, da ih tako nazovem, iz Rima koji su okupirali bioskop Amerika u bolonjskoj četvrti, jer je ondašnji njihov tajkun pokušao da napravi garažu. Okupili su se studenti i aktivisti, upali su u bioskop i držali su ga pod “okupacijom” 30 dana. Akcija je bila praćena i na internetu. Na kraju su dogovorili mesečnu rentu i bioskop je sada njihov. Koleginica, dramaturg, je letos bila na forumu u Grčkoj gde je dobila informacije od učesnika te akcije. Ja sam isto pratio šta se dešavalo. I to je možda bio najpribližniji model onoga šta se ovde desilo. Tako da ideja nije naša, ali ni slučaj nije isti. Postoje primeri “okupacije” bioskopa po Evropi i uglavnom su u pitanju lokacije čije imovinsko stanje nerešeno, ili je u sporu, ili je javno, ali se ne tretira na pravi način. Kažem, ova situacija nije jedinstvena, već se dešavalo. A nama je bilo teško, jer je ovo prostor gde nema ni struje, ni grejanja, ni vode. Nadam se da ćemo uskoro da otvorimo neki provizorni vodovod.

Kada kažeš vodu, misliš na gradsku?

Ne. Mi ovde imamo problem, jer su ovde cevi u potpunosti ruinirane i voda će da plavi ako se priključimo na gradski vodovod. Čovek je čupao radijatore i sve što imalo bilo kakvu vrednost je nosio sa sobom. Tako da nemamo vodu, imamo improvizovani toi-toi i možda osposobimo jedan vc za dva-tri dana, neki pvc.

Šta je sa pomoći nadležnih organa?

Objekat je toliko ruiniran da čak ne možeš da se obratiš za konkretnu pomoć. Isečene su cevi koje služe za ventilaciju, ruinirane su vodovodne cevi, električna izolacija ne postoji, postoje goli kablovi dole u bioskopskoj sali. Sve to treba prvo da se sanira, to su ogromna ulaganja, da bi mogao da tražiš konkretnu pomoć. Možeš da tražiš pomoć EDB-a i da tražiš priključak, ali nemaš na šta da ga nakačiš.

Da se vratimo malo unazad, jer nam se čini da nisi odgovorio na pitanje. Kako ste se vi ovde okupili, kako ste došli na ideju?

Nas uglavnom vezuje struka. Tu ima dosta filmadžija, dosta studenata sa FDU-a i privatnih akademija, dosta aktivista, tako da nije određeno… Nije samo esnafska stvar, nego šira, kulturnog delovanja. Mene konkretno ono što je dojmilo je svakako situacija u kulturi. Mi kao autori nemamo mogućnost da prikazujemo svoje filmove…

Biće o tome pitanje kasnije.

Dobro, dobro. Razlozi su i egzistencijalni i kulturni i privatni i emotivni… Nije se kreirala određena vrsta logistike, koliko je to bio izraz bunta koji je došao spontano. Samo se desilo. Više smo delovali nego što smo razmišljali i to je ono što je suštinski dovelo do ovoga. Da smo se bavili teorijom, ko zna da li bi došli dovde.

Sredinom prošlog meseca je krenula podrška medija i javnih ličnosti. Čak su i mediji iz drugih država pisali o vama. Koliko vam to znači?

Znači nam i dobar je pokazatelj da postoji ta struja, makar i deklarativna, koja podržava čitavu ovu akciju. Naravno, to je sve veće od onoga što smo očekivali. S druge strane, mislim da će biti korisno kada budemo sredili pravno pitanje, u svrhu doniranja. Jer ovo će svakako tražiti određene investicije zbog saniranja, zbog adaptacije i svega ostalog i mislim da strani mediji mogu tome da doprinesu.

Krajem novembra ste organizovali prvu tribinu. Potom je usledilo još nekoliko tribina. Kako su prošle diskusije? Da li ste zadovoljni ishodom?

Nisam previše učestvovao na tribinama, niti sam učestvovao u odabiru gostiju. Ja ovde predstavljam izvršni sektor i sve vreme se trudim da nametnem filozofiju delovanja “prvo popravi cev, pa se bavi retorikom”. Naravno, tribine su korisne, ali ono što me brine je što uglavnom sve ostaje na priči, ali valjda je to i svrha. Lakše je pričati i odabir gostiju je, čini mi se, malo subjektivan. I čini mi se da se gubi fokus tih diskusija i onda ne budeš egzekutivan, nego se baviš retorikom. Ali dobijaš neke informacije i to je korisno. Zajedno sa nama su još neki ljudi koji se bave političkim aktivizmom. Druga grupa i ja nismo ovde zbog tribina. One nisu deo onoga što predstavljamo. Tribine su nešto što ukazuje na političko delovanje i ne bih da preuzimam na sebe odgovornost da ti govorim da stvari mogu da se šire ili menjaju ili da postanu nešto drugo. To je već u nadležnosti građana, ljudi koje ovde dolaze i te tribine su otvorene i podižu na neki način nivo svesti. Na primer, na jednoj tribini je bio čovek iz Agencije za privatizaciju i rekao nam šta možemo da očekujemo sa pravne strane. I onda se pokreće to sporno pitanje privatizacije, koje ima mnogo širu problematiku od ove naše esnafske, filmske. A o tome ne mogu ja da ti pričam, jer nisam zadužen. Tribina širi problematiku.

Da se zadržimo još na tribinama. Jedna tribina je bila o tržištu i kulturi, tačan naziv je bio “Tržište, pa kultura“. Treba li kultura biti "stavljena" na tržište?

Mnogi se ne bi složili sa mnom, ali mislim da samo, ne tržišnim, nego preduzetničkim mentalitetom i pristupom može da se doprinese kulturi. Mi moramo da nalazimo nove sisteme delovanja, jer su samo oni samoodrživi. Mi ne možemo više da se bavimo kulturom na način na koji su to radili ljudi pre nas. To je ono što je mene dovelo u ovu priču i to je ono čime ću ja pokušati da se bavim u budućnosti. A to je promena kulturne logistike. Ne u smislu prelaska u bilo kakvu tržišnu logiku, nego prosto drugačiji pristup. Ideja da je ovde bioskop, kao takav, dovoljan nije nešto što je dobro. Ovo mora da postane kulturna institucija, mora da pruži mogućnost za šire delovanje. To ne može da bude samo bioskop. Ovo treba da bude i kulturni centar i mesto na kome se razgovara o filmu i mesto gde se razgovara o kulturi, umetnosti i kao takav on postaje samoodrživ. To je taj neki predužetnički mentalitet, pristup, iako “preduzetnički” zvuči malo rogobatno.

Danas imamo ove klasične bioskope koji služe da potrošiš sat i po vremena i to je to.

Tako je. Kultura je ovde izgubila svoju snagu, baš zato što se o njoj govori kao o kulturi. I baš zato što je previse opšta, ona pruža prostor za manipulaciju. Ovde imamo gomilu institucija koje se bave kvazi kulturnom delatnošću. Imaš primere privatnika koji se bave iznajmljivanjem tehnike, koja je potrebna za kulturnu delatnost ili kulturne manifestacije i to predstavljaju kao kulturnu delatnost. To je ono što je problematično. To je dovelo do ovoga. Mi s jedne strane imamo akademike, dinosauruse i ljude koje je pregazilo vreme, koji ti na isti taj akademski način pričaju o kulturi, koja je potpuno nepojmljiva običnom građaninu. S druge strane imaš tržišne, kulturne menadžere, koji kulturu prodaju. I nemaš sredinu. A dok god nemaš sredinu ti ćeš praviti i učestvovati u s*anju. Potrebno je razumeti šta je tebi kao mladom čoveku pojmljivo, dojmljivo i šta te vodi ka kulturi.

Kakve filmove ovde prikazujete? I sa kakvim problemima se danas filamdžije susreću?

Kao filmadžija, zalažem se da jedan deo repertoara bude rezervisan za domaću kinematografiju. I kao što imamo problem tog tržišnog modela, kojim su uslovljeni svi filmovi kod nas, jer su doneli zakon da svaki domaći film treba da plaća takse od 400€ po bioskopu za prikazivanje filma što primorava pravljanje filma koji je tržišno isplativ, pa tek onda umetnički rad ili kulturno dobro.

U tom smislu sam mislio da li kultura treba da bude na tržištu. Da li prosečan gledalac može da određuje kvalitet filma?

Da, da. Mislim da kultura ne treba da ima tržišnu vrednost, ali treba da se tretira kao proizvod. U tom smislu je preduzetništvo ovde neophodno. Neophodna je sveža energija. Mladost. Nešto novo.

Svako vreme nosi nešto novo. I onda mora da dođe do smena generacija.

Tako je. A mi imamo taj problem. Mi ne pristupamo kulturi selektivno, na bilo koji način. Kad kažem selektivno, mislim u smislu kontrole.

Kao jedan liberalizam?

Ne liberalizam. Ne, ne, ne. Ovde postoji jedan socijalistički pristup i on je vrlo, vrlo inkorporiran u kulturu. O čemu pričam? O jednoj partijskoj logici poslovanja “ja sam došao, i moj mandat je do smrti”. Dok god to postoji, nema leka bilo kojoj grani privrede, uključujući kulturu. Kultura pripada grani privrede i treba da privređuje. To ne znači da treba da bude tržišno uslovljena, ali treba da se tretira kao priozvod. Šta to znači? Da je podložna selekciji, a to znači da konzumeri tog proizvoda treba da kažu da li je to kvalitetno ili ne, a ne da to određuje autor kulturnog dela ili dobra.

To da. Ali je opet tu jedna opasnost kada se ide na tržište, da pojedinac koji nije upućen u tematiku može da kaže da mu je nešto dosadno, jer mu ne drži pažnju.

Da, ali to je daleka budućnost dok mi dođemo do toga. Treba prvo da rešimo fizičke probleme. Moramo da rešimo problem ponude. Neko će reći da je to salonska logika razmišljanja i da nama bioskopi više ne trebaju. Dosta ljudi nije svesno da je piraterija kriminal. Svaki film koji skineš sa interneta si ukrao.

Kada si spomenuo pirateriju, danas se u bioskopu teško može naći film stariji od godinu dana.

Da, tako je. Ja kada pomenem film, ljudi misle da se mi usko bavimo filmom i problemima koji okružuju film. Ali nije to tako, film je ovde izuzetno bitna sfera kulture. On ovde ima bogatu istoriju. I mislim da je ovde film kao umetnost nešto što se pokazalo kvalitetnim i da se njime treba baviti, jer pruža mogućnost mnogo šireg delovanja.

Ali treba da se malo prosvetlimo?

Treba, treba, baš o tome se radi. Juče je čovek spomenuo, ne bavimo se mi samo problemom beogradskih bioskopa, nego bioskopske mreže generalno. Ti u Čačku imaš 150.000 – 200.000 stanovnika, a nemaš nijedan kulturni centar. Ljudi idu na torente zato što nemaju izbor, između ostalog. Ponudi im izbor, uskladi cenu sa njihovim mogućnostima. Ponudi im bioskop koji nije elitistički nego bioskop koji pruža repertoar koji nije tržišno uslovljen, a ne da gledaju 3D Štrumfove za 500 dinara.

Da li mislite da je stanje u Srbiji, po pitanju kulture, zaista loše? Da li su se ljudi istinski udaljili od kulture i gurnuli je na marginu, ili je to samo splet "nesrećnih" okolnosti? Možemo da vidimo po posećenosti vaših projekcija da vlada velika zainteresovanost, ali to isto može biti samo trenutna euforija i da će se ljudi vratiti svojoj nezainteresovanosti za kulturu posle nekog vremena. Kakvo je vaše mišljenje?

Na prvo pitanje smo dali odgovor. Da li su se ljudi odaljili od kulture, to tek treba proveriti. Mislim da mi više nemamo tu mogućnost izbora kao što su imale starije generacije. I to je ono što je tragično. Mislim da niko iz starije generacije nema pravo da preispituje mlađe, baš zbog tog nedostatka izbora mlađih generacija. Mi smo ti koji mogu da donesu novi sistem, mi smo ti koji su na kraju krajeva dužni da brinu sami o sebi, zato što ovi pre nas nisu ostavili ništa u amanet. I isto to se vezuje za film. Moguće je da je ovo trenutna euforija, ali baš to mi moramo da testiramo, jer mi nemamo tu slobodu kao ranije generacije da samo snimimo film, ili samo naslikamo sliku, ili samo sviramo klarinet…Naša umetnost mora da traži drugačije načine manifestacije. Jer samo u tom sublimatu možeš neosvešćene ljude da osvestiš. Ne mogu da kažem da smo svi postali zatupljeni zombiji, koji razmišljaju samo o tome da li otići u tržni centar ili na splav. Mediji to stalno forsiraju. Kada izađeš posle deset dana iz ovog bioskopa, u kome si zatvoren, u kome spavaš, jedeš i funkicionišeš, ti se vraćaš u jednu realnost. To je potpuno drugačije od onoga što mi ovde osećamo. Realnost su splavovi… užasna neusmerena agresivnost i potencijal pre svega mladih ljudi, koji nemaju za šta da se uhvate. Otvori im prvo mogućnost ponude, prilagodi to njihovim uslovima, pa vidi da li postoji zainteresovanost ili ne. Ne mislim da smo zatupljeni konzumeristi, koji su globalizovani i isključivo usmereni ka tom zapadnom tržišnom sistemu, koji nema apsolutno nikakav uvid u to šta je kvalitetno, nego da nam prosto nije dato. Istovremeno ti imaš to konzumerističko kapitalističko uređenje na Zapadu, ali ono u okviru svog uređenja štiti kulturna dobra, dok ih ovde ne zanima ni kultura, ni zdravstvo, ni obrazovanje, nego samo profit. Pri tome mi nismo sposobni da to zaštitimo. I to je ono što je tragično. Kultura je tvoj indentitet i ako dopustiš da se izgubi, izgubićeš sebe. Ovo je poslednji vapaj generacije koja ima nešto da ponudi, u želji da ostane ovde.

Da li mislite da vaš pokret može motivisati još neke pokrete u raznim oblastima, kako bi se pokrenula Srbija iz ove učmalosti koja vlada dugi niz godina? Da li ste razmišljali o tome?

Mislim da bi bilo pretenciozno da ja preuzmem odgovornost za odgovor na to pitanje. Ali svakako da sam to osetio poslednjih dana i da ta struja postoji. Ovde čak postoji mogućnost za kreiranje političke opozicije, što svakao nije cilj. Ali taj uvid da mogućnost postoji je prosvetljujuća. Ali ne treba ulaziti u zabludu, u euforiju, jer tada postoji mogućnost da se jeftino određene stvari “operu”. Zato mi zadržavamo sve vreme ideju da je ovo umetničko delovanje i ono je kao takvo čisto. Nije kategorizovano, na bilo koji način. A ako nekoga inspirišemo, kao mogućnost delovanja, onda mogu da kažem svaka cast. Ali oni neka jure svoje, kao što mi jurimo svoje.

Bilo je prigovora na vaš račun, jer ova akcija predstavlja krivično delo, “upali” ste u objekat koji je nečije vlasništvo. Kako vi gledate na to?

Juče smo imali pravnika koji nam je govorio kako je ovo pravno neosnovano. Ja to razumem, to je stvar struke. Mi sada ovde imamo preispitivanje moralnog, etičkog i pravnog. Možemo delovati naivno ako se bavimo etičkim pitanjem i pokrećemo uopšte raspravu o privatizaciji koja je, pored toga što je monstruozna na nekom ljudskom novou, i protivustavna i kriminalna. Postavljanje pitanja pravnog legitimiteta i privatne svojine u ovakvim okolnostima je meni kao umetniku nepojmljivo. A meni kao pravniku vrlo jasno. Nama je pretio vlasnik da će podići optužnicu, da će to dići na međunardni nivo… Nama je jasno šta je privatna svojina i šta to predstavlja, ali čak ni sa te strane ovo nije jasno formulisano. Ovo nije privatna svojina, jer je u sporu. A dok god je u sporu, ovo je državno. Ja mogu samo da apelujem na ljude, jer mene ljudsko dojmi. S te strane, svako ko ima iole empatije i etičke svesti će shvatiti koliko je pokretanje bilo kakvog pravnog pitanja, u situaciji u kojoj se mi nalazimo, banalizovanje situacije. Ako se obratiš Agenciji za privatizaciju, oni će ti reći da je po papirima sve čisto. Niko ti neće pokrenuti pitanje kako je nešto što vredi 60 miliona prodato za 5, kako je ustanova od kulturnog i javnog značaja prodata kao najobičniji lokal… Beograd je jedan od tri grada koji imaju tradiciju bioskopa dužu od 90 godina. Bioskop Zvezda, nekadašnji Koloseum, je jedan od 5 najstarijih bioskopa na svetu.

Da. A mi smo došli u situaciju da to prodajemo budzašto.

Da. To sutra može da postane kockarnica, kao što je Balkan postao. Balkan je kupljen i trebalo je da postane MaxBet. Sad ne znam šta se tu dešava. Svih pet prodatih bioskopa su prodati jednom čoveku i oni treba da postanu Idea. I ti se tu vise ništa ne pitaš.

Mislite li da vaša akcija ima revolucionarni karakter?

Naravno da mislimo.

Za kraj još jedno pitanje. Šta dalje, koji su vaši konačni ciljevi?

Krajnji cilj je da se predstave određeni kulturni modeli funkcionisanja, meni je to barem ideja, videćemo šta će se desiti u međuvremenu. Da ovo postane kulturna institucija, kulturni centar, da pruža jednu mogućnost motivacije i kinematografije, ali i kulture i da možda postane jedan poligon razvijanja ideja. Kulturnih ideja i nečega što može da doprinese stanju. Drugo, baviti se širom problematikom, a to je svakako problematika privatizacija. Ne samo ovih, nego i drugih. Poslali smo dopis Ministarstvu kulture i obii smo poziv da dođemo u Ministarstvo. Obratićemo se sa konkretnim predlogom da ministar urgira u tužilaštvu i da se pokrene pitanje sporne privatizacije. Koliko je to izvodljivo u praksi, ne znam, ali svakako jedna od mogućnosti je poništenje privatizacije.

Napomena: Ministar ih nije primio i to za sada ostaje nerazjašnjeno.