Урадили смо опсежан интервју са Луком Бурсаћем из покрета за окупацију биоскопа. Отворили смо много теме и надамо се да ће вам бити занимљиво да прочитате. Направили смо и сарадњу са њима, тако да их можете наћи у нашим пријатељима.
Како сте дошли на идеју о "окупацији" биоскопа Звезда, самостално или по угледу на некога? Колико је било тешко на почетку, с обзиром да је у биоскопу био хаос?
Постојао је пример колега, да их тако назовем, из Рима који су окупирали биоскоп Америка у болоњској четврти, јер је ондашњи њихов тајкун покушао да направи гаражу. Окупили су се студенти и активисти, упали су у биоскоп и држали су га под “окупацијом” 30 дана. Акција је била праћена и на интернету. На крају су договорили месечну ренту и биоскоп је сада њихов. Колегиница, драматург, је летос била на форуму у Грчкој где је добила информације од учесника те акције. Ја сам исто пратио шта се дешавало. И то је можда био најприближнији модел онога шта се овде десило. Тако да идеја није наша, али ни случај није исти. Постоје примери “окупације” биоскопа по Европи и углавном су у питању локације чије имовинско стање нерешено, или је у спору, или је јавно, али се не третира на прави начин. Кажем, ова ситуација није јединствена, већ се дешавало. А нама је било тешко, јер је ово простор где нема ни струје, ни грејања, ни воде. Надам се да ћемо ускоро да отворимо неки провизорни водовод.
Када кажеш воду, мислиш на градску?
Не. Ми овде имамо проблем, јер су овде цеви у потпуности руиниране и вода ће да плави ако се прикључимо на градски водовод. Човек је чупао радијаторе и све што имало било какву вредност је носио са собом. Тако да немамо воду, имамо импровизовани тои-тои и можда оспособимо један вц за два-три дана, неки пвц.
Шта је са помоћи надлежних органа?
Објекат је толико руиниран да чак не можеш да се обратиш за конкретну помоћ. Исечене су цеви које служе за вентилацију, руиниране су водоводне цеви, електрична изолација не постоји, постоје голи каблови доле у биоскопској сали. Све то треба прво да се санира, то су огромна улагања, да би могао да тражиш конкретну помоћ. Можеш да тражиш помоћ ЕДБ-а и да тражиш прикључак, али немаш на шта да га накачиш.
Да се вратимо мало уназад, јер нам се чини да ниси одговорио на питање. Како сте се ви овде окупили, како сте дошли на идеју?
Нас углавном везује струка. Ту има доста филмаџија, доста студената са ФДУ-а и приватних академија, доста активиста, тако да није одређено… Није само еснафска ствар, него шира, културног деловања. Мене конкретно оно што је дојмило је свакако ситуација у култури. Ми као аутори немамо могућност да приказујемо своје филмове…
Биће о томе питање касније.
Добро, добро. Разлози су и егзистенцијални и културни и приватни и емотивни… Није се креирала одређена врста логистике, колико је то био израз бунта који је дошао спонтано. Само се десило. Више смо деловали него што смо размишљали и то је оно што је суштински довело до овога. Да смо се бавили теоријом, ко зна да ли би дошли довде.
Средином прошлог месеца је кренула подршка медија и јавних личности. Чак су и медији из других држава писали о вама. Колико вам то значи?
Значи нам и добар је показатељ да постоји та струја, макар и декларативна, која подржава читаву ову акцију. Наравно, то је све веће од онога што смо очекивали. С друге стране, мислим да ће бити корисно када будемо средили правно питање, у сврху донирања. Јер ово ће свакако тражити одређене инвестиције због санирања, због адаптације и свега осталог и мислим да страни медији могу томе да допринесу.
Крајем новембра сте организовали прву трибину. Потом је уследило још неколико трибина. Како су прошле дискусије? Да ли сте задовољни исходом?
Нисам превише учествовао на трибинама, нити сам учествовао у одабиру гостију. Ја овде представљам извршни сектор и све време се трудим да наметнем филозофију деловања “прво поправи цев, па се бави реториком”. Наравно, трибине су корисне, али оно што ме брине је што углавном све остаје на причи, али ваљда је то и сврха. Лакше је причати и одабир гостију је, чини ми се, мало субјективан. И чини ми се да се губи фокус тих дискусија и онда не будеш егзекутиван, него се бавиш реториком. Али добијаш неке информације и то је корисно. Заједно са нама су још неки људи који се баве политичким активизмом. Друга група и ја нисмо овде због трибина. Оне нису део онога што представљамо. Трибине су нешто што указује на политичко деловање и не бих да преузимам на себе одговорност да ти говорим да ствари могу да се шире или мењају или да постану нешто друго. То је већ у надлежности грађана, људи које овде долазе и те трибине су отворене и подижу на неки начин ниво свести. На пример, на једној трибини је био човек из Агенције за приватизацију и рекао нам шта можемо да очекујемо са правне стране. И онда се покреће то спорно питање приватизације, које има много ширу проблематику од ове наше еснафске, филмске. А о томе не могу ја да ти причам, јер нисам задужен. Трибина шири проблематику.
Да се задржимо још на трибинама. Једна трибина је била о тржишту и култури, тачан назив је био “Тржиште, па култура“. Треба ли култура бити "стављена" на тржиште?
Многи се не би сложили са мном, али мислим да само, не тржишним, него предузетничким менталитетом и приступом може да се допринесе култури. Ми морамо да налазимо нове системе деловања, јер су само они самоодрживи. Ми не можемо више да се бавимо културом на начин на који су то радили људи пре нас. То је оно што је мене довело у ову причу и то је оно чиме ћу ја покушати да се бавим у будућности. А то је промена културне логистике. Не у смислу преласка у било какву тржишну логику, него просто другачији приступ. Идеја да је овде биоскоп, као такав, довољан није нешто што је добро. Ово мора да постане културна институција, мора да пружи могућност за шире деловање. То не може да буде само биоскоп. Ово треба да буде и културни центар и место на коме се разговара о филму и место где се разговара о култури, уметности и као такав он постаје самоодржив. То је тај неки предужетнички менталитет, приступ, иако “предузетнички” звучи мало рогобатно.
Данас имамо ове класичне биоскопе који служе да потрошиш сат и по времена и то је то.
Тако је. Култура је овде изгубила своју снагу, баш зато што се о њој говори као о култури. И баш зато што је превисе општа, она пружа простор за манипулацију. Овде имамо гомилу институција које се баве квази културном делатношћу. Имаш примере приватника који се баве изнајмљивањем технике, која је потребна за културну делатност или културне манифестације и то представљају као културну делатност. То је оно што је проблематично. То је довело до овога. Ми с једне стране имамо академике, диносаурусе и људе које је прегазило време, који ти на исти тај академски начин причају о култури, која је потпуно непојмљива обичном грађанину. С друге стране имаш тржишне, културне менаџере, који културу продају. И немаш средину. А док год немаш средину ти ћеш правити и учествовати у с*ању. Потребно је разумети шта је теби као младом човеку појмљиво, дојмљиво и шта те води ка култури.
Какве филмове овде приказујете? И са каквим проблемима се данас филамџије сусрећу?
Као филмаџија, залажем се да један део репертоара буде резервисан за домаћу кинематографију. И као што имамо проблем тог тржишног модела, којим су условљени сви филмови код нас, јер су донели закон да сваки домаћи филм треба да плаћа таксе од 400€ по биоскопу за приказивање филма што приморава прављање филма који је тржишно исплатив, па тек онда уметнички рад или културно добро.
У том смислу сам мислио да ли култура треба да буде на тржишту. Да ли просечан гледалац може да одређује квалитет филма?
Да, да. Мислим да култура не треба да има тржишну вредност, али треба да се третира као производ. У том смислу је предузетништво овде неопходно. Неопходна је свежа енергија. Младост. Нешто ново.
Свако време носи нешто ново. И онда мора да дође до смена генерација.
Тако је. А ми имамо тај проблем. Ми не приступамо култури селективно, на било који начин. Кад кажем селективно, мислим у смислу контроле.
Као један либерализам?
Не либерализам. Не, не, не. Овде постоји један социјалистички приступ и он је врло, врло инкорпориран у културу. О чему причам? О једној партијској логици пословања “ја сам дошао, и мој мандат је до смрти”. Док год то постоји, нема лека било којој грани привреде, укључујући културу. Култура припада грани привреде и треба да привређује. То не значи да треба да буде тржишно условљена, али треба да се третира као приозвод. Шта то значи? Да је подложна селекцији, а то значи да конзумери тог производа треба да кажу да ли је то квалитетно или не, а не да то одређује аутор културног дела или добра.
То да. Али је опет ту једна опасност када се иде на тржиште, да појединац који није упућен у тематику може да каже да му је нешто досадно, јер му не држи пажњу.
Да, али то је далека будућност док ми дођемо до тога. Треба прво да решимо физичке проблеме. Морамо да решимо проблем понуде. Неко ће рећи да је то салонска логика размишљања и да нама биоскопи више не требају. Доста људи није свесно да је пиратерија криминал. Сваки филм који скинеш са интернета си украо.
Када си споменуо пиратерију, данас се у биоскопу тешко може наћи филм старији од годину дана.
Да, тако је. Ја када поменем филм, људи мисле да се ми уско бавимо филмом и проблемима који окружују филм. Али није то тако, филм је овде изузетно битна сфера културе. Он овде има богату историју. И мислим да је овде филм као уметност нешто што се показало квалитетним и да се њиме треба бавити, јер пружа могућност много ширег деловања.
Али треба да се мало просветлимо?
Треба, треба, баш о томе се ради. Јуче је човек споменуо, не бавимо се ми само проблемом београдских биоскопа, него биоскопске мреже генерално. Ти у Чачку имаш 150.000 – 200.000 становника, а немаш ниједан културни центар. Људи иду на торенте зато што немају избор, између осталог. Понуди им избор, усклади цену са њиховим могућностима. Понуди им биоскоп који није елитистички него биоскоп који пружа репертоар који није тржишно условљен, а не да гледају 3Д Штрумфове за 500 динара.
Да ли мислите да је стање у Србији, по питању културе, заиста лоше? Да ли су се људи истински удаљили од културе и гурнули је на маргину, или је то само сплет "несрећних" околности? Можемо да видимо по посећености ваших пројекција да влада велика заинтересованост, али то исто може бити само тренутна еуфорија и да ће се људи вратити својој незаинтересованости за културу после неког времена. Какво је ваше мишљење?
На прво питање смо дали одговор. Да ли су се људи одаљили од културе, то тек треба проверити. Мислим да ми више немамо ту могућност избора као што су имале старије генерације. И то је оно што је трагично. Мислим да нико из старије генерације нема право да преиспитује млађе, баш због тог недостатка избора млађих генерација. Ми смо ти који могу да донесу нови систем, ми смо ти који су на крају крајева дужни да брину сами о себи, зато што ови пре нас нису оставили ништа у аманет. И исто то се везује за филм. Могуће је да је ово тренутна еуфорија, али баш то ми морамо да тестирамо, јер ми немамо ту слободу као раније генерације да само снимимо филм, или само насликамо слику, или само свирамо кларинет…Наша уметност мора да тражи другачије начине манифестације. Јер само у том сублимату можеш неосвешћене људе да освестиш. Не могу да кажем да смо сви постали затупљени зомбији, који размишљају само о томе да ли отићи у тржни центар или на сплав. Медији то стално форсирају. Када изађеш после десет дана из овог биоскопа, у коме си затворен, у коме спаваш, једеш и функиционишеш, ти се враћаш у једну реалност. То је потпуно другачије од онога што ми овде осећамо. Реалност су сплавови… ужасна неусмерена агресивност и потенцијал пре свега младих људи, који немају за шта да се ухвате. Отвори им прво могућност понуде, прилагоди то њиховим условима, па види да ли постоји заинтересованост или не. Не мислим да смо затупљени конзумеристи, који су глобализовани и искључиво усмерени ка том западном тржишном систему, који нема апсолутно никакав увид у то шта је квалитетно, него да нам просто није дато. Истовремено ти имаш то конзумеристичко капиталистичко уређење на Западу, али оно у оквиру свог уређења штити културна добра, док их овде не занима ни култура, ни здравство, ни образовање, него само профит. При томе ми нисмо способни да то заштитимо. И то је оно што је трагично. Култура је твој индентитет и ако допустиш да се изгуби, изгубићеш себе. Ово је последњи вапај генерације која има нешто да понуди, у жељи да остане овде.
Да ли мислите да ваш покрет може мотивисати још неке покрете у разним областима, како би се покренула Србија из ове учмалости која влада дуги низ година? Да ли сте размишљали о томе?
Мислим да би било претенциозно да ја преузмем одговорност за одговор на то питање. Али свакако да сам то осетио последњих дана и да та струја постоји. Овде чак постоји могућност за креирање политичке опозиције, што свакао није циљ. Али тај увид да могућност постоји је просветљујућа. Али не треба улазити у заблуду, у еуфорију, јер тада постоји могућност да се јефтино одређене ствари “оперу”. Зато ми задржавамо све време идеју да је ово уметничко деловање и оно је као такво чисто. Није категоризовано, на било који начин. А ако некога инспиришемо, као могућност деловања, онда могу да кажем свака цаст. Али они нека јуре своје, као што ми јуримо своје.
Било је приговора на ваш рачун, јер ова акција представља кривично дело, “упали” сте у објекат који је нечије власништво. Како ви гледате на то?
Јуче смо имали правника који нам је говорио како је ово правно неосновано. Ја то разумем, то је ствар струке. Ми сада овде имамо преиспитивање моралног, етичког и правног. Можемо деловати наивно ако се бавимо етичким питањем и покрећемо уопште расправу о приватизацији која је, поред тога што је монструозна на неком људском новоу, и противуставна и криминална. Постављање питања правног легитимитета и приватне својине у оваквим околностима је мени као уметнику непојмљиво. А мени као правнику врло јасно. Нама је претио власник да ће подићи оптужницу, да ће то дићи на међунардни ниво… Нама је јасно шта је приватна својина и шта то представља, али чак ни са те стране ово није јасно формулисано. Ово није приватна својина, јер је у спору. А док год је у спору, ово је државно. Ја могу само да апелујем на људе, јер мене људско дојми. С те стране, свако ко има иоле емпатије и етичке свести ће схватити колико је покретање било каквог правног питања, у ситуацији у којој се ми налазимо, банализовање ситуације. Ако се обратиш Агенцији за приватизацију, они ће ти рећи да је по папирима све чисто. Нико ти неће покренути питање како је нешто што вреди 60 милиона продато за 5, како је установа од културног и јавног значаја продата као најобичнији локал… Београд је један од три града који имају традицију биоскопа дужу од 90 година. Биоскоп Звезда, некадашњи Колосеум, је један од 5 најстаријих биоскопа на свету.
Да. А ми смо дошли у ситуацију да то продајемо будзашто.
Да. То сутра може да постане коцкарница, као што је Балкан постао. Балкан је купљен и требало је да постане MaxBet. Сад не знам шта се ту дешава. Свих пет продатих биоскопа су продати једном човеку и они треба да постану Идеа. И ти се ту висе ништа не питаш.
Мислите ли да ваша акција има револуционарни карактер?
Наравно да мислимо.
За крај још једно питање. Шта даље, који су ваши коначни циљеви?
Крајњи циљ је да се представе одређени културни модели функционисања, мени је то барем идеја, видећемо шта ће се десити у међувремену. Да ово постане културна институција, културни центар, да пружа једну могућност мотивације и кинематографије, али и културе и да можда постане један полигон развијања идеја. Културних идеја и нечега што може да допринесе стању. Друго, бавити се широм проблематиком, а то је свакако проблематика приватизација. Не само ових, него и других. Послали смо допис Министарству културе и обии смо позив да дођемо у Министарство. Обратићемо се са конкретним предлогом да министар ургира у тужилаштву и да се покрене питање спорне приватизације. Колико је то изводљиво у пракси, не знам, али свакако једна од могућности је поништење приватизације.
Напомена: Министар их није примио и то за сада остаје неразјашњено.
Постави коментар