Тренутно је у Србији актуелан уписни рок на факултете. Често је речено да ђаци треба да упишу факултет који воле, а тек понегде се чује да би ипак требало проверити тржиште рада.
Занимљив је податак да ће ове године на четири највећа универзитета у Србији бити уписано близу 34.000 бруцоша. Од тих 34.000 бруцоша биће уписано преко 10 процената правника и преко 10 процената економиста.
Због чега су ове бројке битне?
Нажалост, ове бројке сведоче незаинтересованости универзитета да се прилагоде потребама тржишта, њиховој невољности да се супротставе уходаној пракси хиперпродукције кадрова који на посао чекају и преко 5 година, а неретко им прође цео радни век, а да никада заправо не раде у струци. Наравно иако дуго чекају на посао и правници и економисти су неопходни друштву (очигледно не у броју у коме се генеришу, али су потребни).
Пре неколико година је шефица департмана за менаџмент на Економском факултету у Суботици, Гизеле Штангл-Шушњаре изјавила да је један од основних проблема непостојање стратешког планирања.
- Немамо више дугорочно пројектовање у запошљавању на 10 година какво је некада било, а школовање је постало најлакши начин да се човек бави нечим. Поред мањка стратегије, велико је питање и како ћемо доћи до здраве привреде, колико уопште ефективно радимо, шта од нас очекују послодавци из иностранства који долазе и разне други фактори - објашњава Штангл-Шушњара.
Заправо индикативно је да су управо факултети који школују кадрове којима је тржиште већ презасићено истовремено и најбројнији у квотама државних универзитета. Када се на ову цифру дода и чињеница да приватни факултети у највећем проценту школују правнике, економисте и менаџере, долази се до неподношљиве ситуације. Као што смо већ поменули, ове године ће бити уписано 3700 нових економиста и 3500 нових правника и то само на државним факултетима.
Због чега се не смањују квоте оваквим факултетима?
Вероватно једна јако интересантна тема. Да ли је у питању обична инертност, незаинтересованост универзитета и Министарства? Дефинитивно, никоме овакво драстичне статистике не могу да промакну. Да ли је у питању политика незамерања великим факултетима, јер ко сме да каже нпр декану Правног факултета да ће од следеће године уместо 1500 имати 500 студената?
Да ли је у питању проблем економске природе? На крају дана студенти попуне тих 1500 места на Правном и Економском фаултету. Паре стигну на рачуне факултета. Кога боли брига што ће ти људи посао чекати наредних 10-20 година?
Да ли је у питању проблем простора? Сви знамо да број студената често зависи од површине по студенту, па тако ЕТФ има велики проблем са немогућношћу повећања броја студената. Ако је ово проблем, ето предлога да се ЕТФ и нпр. Економски факултет мењају у погледу простора пошто они тај проблем немају.
Због чега се приватним факултетима допушта хиперпродукција непотребног кадра?
На крају ипак не треба заобићи ни приватне факултете. Као што смо поменули, ови факултети најчешће школују менаџере, економисте и правнике који су притом најчешће прилично упитног квалитета. На основу којих потреба (а да то нису финансијске потребе власника факултета) је издата акредитација овим установама за потпомагање хиперпродукције суфицитарних кадрова?
Наравно, овај текст није уперен против Правног или Економског факултета нити против њихових студената. Ови факултети су узети као најочигледнији пример проблема са којим ће се управо њихови студенти сусрести када са својом дипломом изађу на тржиште рада.
Зато у наредних неколико дана, када будете предавали документа за упис, размислите. Упишите оно што волите да радите, али пре тога проверите да ли ћете од тога моћи и да живите. Јер у супротном можете доћи у ситуацију да завршите и по два факултета чије дипломе имају вредност таман толику колико су спремни да вам је плате трговци старом хартијом.
Постави коментар