"Рођен пре скоро тридесет година у равници Кикинде која је брашном снабдевала аустроугарски двор, опробао сам се између осталих у улогама малог паметњаковића са носом у књизи, соло гитаристе у блек метал бенду, наплашеног матуранта гимназије која носи славно име Душана Васиљева у потрази за правим факултетом, студента ФОН-а, станара у Студентском дому "4. Април", поносног сарадника у настави и асистента на свом факултету. Са жељом очекујем будуће улоге." Овако би гласила мини аутобиографија Младена Чуданова обојена духовитошћу.
Младен сматра да млади, верујући у себе, уз пријатеље, храброст и ресурсе сигурнијим кораком иду ка успеху. Студентима прве године изузетно је пријатно на његовим предавањима због необичног начина излагања обогаћеног аутентичним примерима и ведрином.
Повод да разговарамо са Чуданов Младеном, асистентом Факултета организационих наука и гитаристом бенда Guybrush Treepwood, јесте његов петомесечни боравак у Кини током ког је предавао Corporate organization и Human Resource Management на здруженим програмима једног немачког и два кинеска универзитета (iVWA (Internationale Verwaltungs und Wirchtafs Akademie) из Немачке и JCIT (Jiangsu College of Information Technology) i ZHCPT (Zhuhai City Polytechnics) из Кине).
Младен каже да би нам требало бар две-три године да добро обиђемо Кину. Препоручује нам да, ако икада будемо могли да одемо до земље која има најстарију цивилизацију, обавезно посетимо Хаинан. Уколико и нас пут нанесе у најмногољуднију земљу света, Младен предлаже да у кофер спакујемо софтвер на енглеском/српском (уколико не желимо да се патимо као он са кинеским карактерима), а што се гардеробе и технике тиче потребно је да понесемо само основне срвари, све друго можемо да купимо по смешним ценама. Најнеобичније воће које је пробао је „нека рогата лубеница звана дуриан“. Најважније је да спремимо пуно стрпљења и одемо у Кину отвореног срца.
Да ли сте као матурант имали дилема око избора факултета? Зашто сте изабрали баш ФОН?
Младен Чуданов: Да, као матурант сам имао пуно дилема око избора факултета. Размишљао сам о математици, електротехници и ФОН-у као потенцијалним факултетима у Србији на којима се може студирати информатика (давно је то било ). Прикупио сам што више могу информација и савета и одлучио се за ФОН због практичне оријентације.
Требало би да су успешним студентима врата отворена и у земљи и у свету. Какво је Ваше искуство?
МЧ: Из мог, још увек недовољног искуства, чини ми се да је тако. Врата су отворена, у највећем броју случајева. Увек, барем декларативно, а у највећем броју случајева и практично, успешни студенти имају првенство при избору бољих послова. Немојте пасти у малодушност уколико ваш случај то не потврди из првог покушаја. Уколико нека врата нису отворена за успешног студента, можда кроз њих и не желите да прођете. Има много других која вас чекају. Ипак, мислим да успех приликом студирања није једини услов.
По завршетку факултета, студенти признатих факултета су се изборили за улазак у „прву лигу“ на домаћем тржишту рада већине земаља. Требало би да у њој барем и остану, ако не и да се квалификују за неке светске лиге. А да ли ћете када после, надам се, краће потраге нађете врата која вам одговарају, кроз њих и проћи и наставити путем успеха, даље зависи од Вас, Вашег труда, спремности да се даље усавршавате, да евентуалне неуспехе схватите као прилику да се почне поново, али са више искуства и да се што дуже трудите да унапређујете свој карактер, знања и вештине.
Испричајте нам шта је условило Ваш одлазак у Кину?
МЧ: Мој одлазак у Кину је условљен неуобичајеним сплетом личних и службених околности. Појавила се потреба за предавачем теорије организације на заједничком програму iVWA (Internationale Verwaltungs und Wirchtafs Akademie) из Немачке и JCIT (Jiangsu College of Information Technology) i ZHCPT (Zhuhai City Polytechnics) из Кине. То ми је била и прилика да посетим девојку која је у то време готово годину дана била у Кини. Када сам са једне стране имао прилику да прикупим литературу и искуства за докторску дисертацију, предајем на страном универзитету, раније видим девојку и први пут у животу на дуже посетим неку страну земљу, а са друге пуну подршку и охрабривање својих професора и колега, није било тешко донети одлуку.
Како би изгледао кратак путописни ход кроз градове у којима сте предавали?
МЧ: Предавао сам у градовима Џухај (Zhuhai) у провинцији Гуангдонг и Вус(х)и (Wuxi) у провинцији Ђангсу. Џухај је предиван морски град на обалама јужног кинеског мора, нешто мањи од Београда. Име му значи „Бисер мора“ и јако га лепо описује, а везано је за предивну легенду о заљубљеној девојци чија статуа се може видети поред обалског шеталишта. Генерацијама градских архитеката који су спајали урбане целине брежуљака Џухаја мора се одати признање јер су остављањем појаса природе између стамбених зона створили утисак да се константно налазите на ободу града који је у срцу нетакнуте природе, а никад у загушљивој и скученој пећници од асфалта.
Клима је субтропска, а град је један од богатијих у Кини, због статуса специјалне економске зоне који је добио током реформи кинеске економије покренутих од стране Денг Сјаопинга. У заливу Бисерне реке, град потпуно окружује Макао као индустријско залеђе тог сада највећег центра игара на срећу и преко залива гледа на Хонг Конг. На моју жалост, и Макао и Хонг Конг сам само гледао преко таласа, јер сам имао визу за један улазак у Кину, а и један и други су специјалне административне зоне.
Људи су прави јужњаци, опуштени, отворени и срдачни према западњацима и због близине лука које су окупирали Европљани изложивши их јаком утицају своје културе. Кампус који је био огроман био је ушушкан у природи око 30 километара од центра, али пошто већина саобраћајница има 3-4 траке превоз није уопште проблем.
Вуси (Кинези изговарају нешто између Вуси и Вуши), град са око четири и по милиона становника, један је од водећих индустријских центара у Кини. На око сто километара од центра Шангаја (што је мање од пола сата вожње маглев возом) град, практично, уз још неколико мањих, чини огромну индустријску целину која је испоручила много производа и у кинеску продавницу у вашем комшилуку. Људи су виши растом јер су ближе северу, више резервисани и наизглед хладни, али кад вас једном заволе, воле вас цео живот.
Има предивну шуму бамбуса у филмском граду у ком су снимани блокбастери као „Притајени тигар скривени змај“. Центар очарава, јер изгледа као да је на основу стару неколико векова са укусом додат потребан садржај једне метрополе. Историја га није мазила, јер је околина јако богата калајем, по коме је и добио име. Првобитно назван „град са пуно метала“, име му је после крвавог рата који је вођен управо око тих рудника промењено у „Нема метала“, у сујеверној нади да ће се тако избећи будући сукоби.
У близини је и предивно Таиху језеро, које вреди посетити ако вас пут нанесе у Шангај, и тада обавезно пробајте супу од сребрне рибе из Таиху језера, по многим Европљанима једно од најукуснијих јела које можете наручити у Вусију.
Колико се предмети Corporate organization и Human Resource Management, које сте предавали, разликују од основа организације који предајете на ФОН-у?
МЧ: Садржај књига по којима је држан Corporate organization је веома сличан нашим основама организације, то је у суштини теорија организације која се скоро свугде слично предаје. Други предмет сам почео да предајем као замена, а испоставило се да сам га држао цео семестар, и на једном и на другом програму. Када сам после причао са асистенткињама са управљања људским ресурсима, схватили смо да је садржај готово идентичан.
Направите паралелу између студената којима сте предавали током боравка у Кини и студената ФОН-а, а осврните се и на своје студирање на ФОН-у.
МЧ: Студенти у Кини су тиши, одговорнији према обавезама, осећају страхопоштовање према „Лао Ш“, што им је заједнички назив за све који подучавају. Одговарају репродукцијом градива из књиге. Иако знају да мисле својом главом, јако тешко је пробити љуштуру, и опустити их довољно да кажу то што мисле. Углавном су стидљиви и нису креативни као студенти у Србији.
Које су основне разлике између система школовања у Србији и Кини?
МЧ: Кина има углавном трогодишње студије после „high school“ што је продужена наша средња школа. После тога можете да дипломирате, и даље наставите мастер студије. Пуно кинеских студената заврши трогодишње студије у Кини, а затим завршну годину и дипломски дају негде у Америци или Европи. Основна разлика је у погледу на свет. Ми на западу видимо ствари из перспективе циља, а они из перспективе пута ка њему. Ми посматрамо дипломирање, они процес школовања, ми излаз, они процес. Имамо пуно да научимо једни од других.
Нека анегдота......
МЧ: Након што смо девојка и ја стигли у Џухај, видели смо да се говори доста другачијим наречјем. Уморни од проверених јела, питали смо особље ресторана шта би препоручили. Младић нас је шмекнуо, а онда после серије куртоазних примедби на наш префињен укус (чим сте Европљани, углавном сте одмах све у суперлативу) рекао да је пољско пиле права ствар за нас. Уверио нас је да то није пољско пиле гајено на некој фарми, него је расло дивље и слободно, једући само пробрану и најчистију природну храну. Девојка и ја смо се погледали и закључили да то мора бити препелица, јер су је на северу зову пиле са поља или тако нешто.
Стигло је јело, мешавина поврћа и ситно исецканих комада меса и било је толико добро да смо насупрот кинеским обичајима елиминисали све из овећег лонца. Кинези по обичајима увек оставе по мало од сваког јела, да би показали да више нису гладни. Кости су ми биле само мало велике за препелицу, али шта ја знам, никад је пре тога нисам јео, а и то је нека дивља...
Е сад, моја девојка је знатижељни лингвиста, и није било шансе да не испита порекло тог израза, на нашу обострану несрећу. Када је без успеха преврнула све речнике на Интернету је нашла да смо појели зелену жабетину, једну од оних реликта доба диносаура која плаше недужне пролазнике испред ресторана.
Испред ресторана иначе стоје базени да би се потенцијални гости уверили да је храна свежа, а међу шареном збрком креатура које некад изгледају као да су из неке ФРП компјутерске игре често доминира жабетина велика скоро као фудбал, коју тешко да би и неко храбрији хранио из руке. Нису то оне жабице због чијих батака оговарамо укус Италијана. Од тада много озбиљније схватам кинеску изреку „Једемо све што иде по земљи, а није воз, све што плови по мору, а није брод и лети по ваздуху, а није авион.“
На форуму ФОН-а, пошто сте отишли у Кину, писали сте о томе како је у почетку било тешко привићи се на Windows на кинеском и на то да су цензурисани блогови и Википедија. Шта је у Кини замена за блогове и Википедију?
МЧ: Кинези имају своје верзије блогова и Википедије, али Кинези воле забрањено па приступају оригиналима преко спољних сервера.
По анкети ,,Најбољи асистент/сарадник на првој години је?'' сајта www.puskice.org ,после 4390 гласова, налазите се на трећем месту. Како образлажете овакав став студената?
МЧ: Смешка ми се брк увек кад студенти позитивно оцене мој рад. Некада изгледа као да су стварно наставници и студенти на две различите стране, некада се види да се такав утисак намерно креира, а некада сви заједно стојимо као један у одбрани правих вредности. Било која да је прилика, ништа ме не мотивише више него искрена похвала од стране оних који су највише позвани да оцене мој рад, нити ме професионално више растужи нешто што није оправдана критика студената.
Успели сте да спојите љубав према музици и професионалне обавезе. После испита, 10. јула, који је трајао до 17h отишли сте у Нови Сад где сте увече на Exit-u имали свирку са својим бендом Guybrush Treepwood. Какви су утисци после наступа на највећем музичком фестивалу на подручју југоисточне Европе?
МЧ: Утисци су феноменални, и много смо захвални свим колегиницама и колегама који су нам својим гласовима помогли да дођемо на Exit. Менаџери бине су били феноменални, пар откачених ликова из бивше Југославије који колико год да су изгледали опуштено, нису пропустили ниједан најситнији детаљ. Опрема је била одлична, стари проверени Marshall JCM 800 i Hughes&Kettner ATTAX, Fender Bassman, направили су нам добар звук и, сем пар пропуста око пратећих вокала, све је било феноменално, па нас је то доста понело у свирци, што се делимично може и видети на Youtube-u. Е сад, после свирке смо били без трунке енергије, и басиста и ја као два матора запослена човека смо се једва спаковали назад на кратко спавање па опет на посао који нисмо могли да одложимо. Но, и са тим би без размишљања прихватили да поновимо то јединствено искуство. Жао нам је само што је било мало публике, и што нисмо могли да пуштамо своју видео подлогу. Она заокружује поруку коју шаљемо кроз музику и даје бољи угођај посетиоцима свирке.
Стижу ли асистенти да читају још неку литературу поред стручне?
МЧ: Једва. Јако ми је жао због тога, али све што није стручна литература почињем и настављам буквално недељама. У основној школи сам читао пар десетина пута више белетристике, и много ми је жао што многе књиге никад нећу стићи да прочитам. Тренутно већ три недеље читам „Тамни цвет“ Џона Голсвордија.
Како бисте родитеље чије је дете уписало ФОН охрабрили и уверили да је њихово дете направило прави избор?
МЧ: Упознао бих те родитеље са успешним младим фоновцима који су се у кратком року пласирали на високе позиције у нашим министарствима, консултантским кућама, водећим компанијама, или тражио извештај са тржишта рада о незапосленим инжењерима ФОН-а. Имамо ми као факултет много ствари које морамо да побољшамо, много шанси које можемо још да искористимо, али када се упоредим са окружењем, и то не само домаћим, чини ми се да смо прилично добри. Само не смемо дозволити да нас то успава, већ треба да тежимо да због свих нас будемо много бољи.
Постоји уверење да млади независно од образовања све теже долазе до посла. Какво је Ваше искуство? Шта би требало да учине млади како би им се више веровало?
МЧ: Мислим да ту има истине, али млади не морају да убеђују друге да им верују. Мој савет је да ако верују сами себи, прикупе пријатеље, ресурсе и храброст, и не обазиру се на то да убеђују друге у исправне ствари. У многим гранама код нас ситуација је таква да би младо предузеће са мотивисаним и вештим кадровима могло да самеље конкуренцију пре него што ова схвати шта им се дешава.
Волели бисте да смо Вас питали, а нисмо?
МЧ: Да ли могу да кажем нешто више о бенду Guybrush Treepwood. Наравно. Бенд су направили стари другари, и по ФОН-овској вези позвали и мене да се прикључим. Заједничко нам је да музику схватамо не као јефтину забаву, већ као медиј који може да пренесе озбиљне поруке. Детаље можете видети на нашем профилу http://www.myspace.com/guybrushserbia.
Ставови које наш гитариста Игор претвара у текстове песама на директан начин говоре о беспућу појединца и друштва које треба исправити, и гурамо их иако знамо „како су за мозак тесна врата Едена и како је боље пустити идеје, водом да истеку, да слепима не муте поглед на празнину“.
Извор: Студентски свет
Постави коментар