Лажно знање штетније је од незнања

Лажно знање штетније је од незнања.

(George Bernard Shaw)

Ово је цитат који вас очекује у једном уџбенику, на почетку поглавља  “Подаци, информације, знање, мудрост и ентропија”. Реч је, присећате се, о уџбенику „Основе информационо-комуникационих технологија“ на истоименом предмету.

Не знамо зашто је то тако и зашто се то толерише, али су два на папиру врло важна уводна премета у ИТ технологије посвећена једном од најживописнијих професора ФОН-а, Дејану Симићу.

О корисности ОИКТ материје за све смерове на (декларативно) техничком факултету је беспотребно говорити, јер је свакако неопходан свим студентима. Међутим, реализација предмета је у свим погледима ужасна и своди овај предмет на најбескорисније уложено време у првом семестру. Корисније је бројати голубове у парку.

Занемарујући начин на који су организоване вежбе и предавања, а настављајући серијал о безвредној литератури на бази које се образују инжењери Факултета организационих наука, посветили бисмо ове редове литератури професора Симића. Они који су имали задовољство да се са њом сретну, а то је око 800 бруцоша сваке године, суштински ће познавати ИТ технологије од самих корена – од њиховог праоца, данског краља Харолда Плавозубог – до златног доба седамдесетих година прошлог века, када је ИТ постао „мејнстрим“, СИДА завладала Африком, а професор престао да се занима за науку и квалитет своје наставе.

Занемари ли се овај „конзервативни“ садржај у уџбеницима, још је бесмисленије таксативно навођење питања и одговора у збирци из које се припрема испит – на тај начин градиво делује као гомила неповезаних чињеница, а ни не назире се да иза науке коју професор представља на нашем факултету постоји једна логична и уређена целина. Сматрамо да је у великој мери баш захваљујући овоме излаз из нашег факултета често оперисан од квалитета.

Испити су, захваљујући доброј подлози у литератури, нешто врло посебно. Професор је успео да учење информатичког предмета сведе на бубање питања из књиге и збирке и њихову просту репродукцију. При том, професор воли да даје питања и задатке које издиктира на предавањима, по могућству оне на које није дао одговор. Још ако су одрађена на последњем часу, (нпр. на Бадње вече), закон вероватноће их додатно фаворизује. Узгред буди речено, како рокови одмичу, тестови су све тежи и тежи, па закон вероватноће није на страни оних који пут до оцене веће од 5 траже крајем наставне године.

Дакле, након Дејана Симића добијете нешто мало података, још мање информација, знање и мудрост су недостижни, а ентропија у мислима нараста до неслућених размера. Ипак, прочитаћете одабране изреке о знању у књизи - иронија или не, просудите сами. Дотле, ишчекујемо да се професор уозбиљи и почне да ради на исправан начин, јер је штета немерљива. Мада, можда нам је исплативије да потражимо једнорога - чини се да ћемо имати више среће.

Прочитајте још једном уводни цитат и замислите се...

П.С. Питале су нас колеге претходних дана кроз коментаре зашто пишемо ове бесциљне и беспотребне критике. Уз захвалност на повратној информацији, волимо да мислимо да ове критике ипак нису бесмислене – неко мора да се труди да маса паметних младих људи никад не прихвати проблеме као реалност. Из наше перспективе, то би био дефинитивни пораз за студенте и све што право студирање треба да представља.