Sutra je još jedna radna subota. Prodekan za nastavu i ove godine čini sve kako bi se studenti još više družili i tako radi na tim-bildingu. S obzirom na to da vikendom ujutro niko od nas nije raspoložen za tim-bilding i ostale termine, predlažemo vam neke od načina za uspešnu borbu sa ovom nemani (mislimo na radne subote).

Vožnja GSP-om je jedna od najneprijatnijih neminovnosti u Beogradu. Niko ne voli da čeka prevoz, niko ne voli da se guši u njemu i svi jedva čekaju da iz njega izađu. Ogromna većina Beograđana je, međutim, upućena na ovaj vid prevoza. Kao kod zubara, niko nije tu zato što želi, jednostavno nemaju izbora. Seti se toga sledeći put kad ti neko u autobusu, iz bilo kog razloga, digne pritisak.

Kad jednom rešiš da za, tako banalnu stvar kao što je prevoz, daš nerazumnu količinu novca i sedneš u taksi, jedina stvar na koju 100% možeš da računaš, jeste da ćeš biti pokraden. Šanse da ti naplate adekvatan iznos su 1: 10000, koliko u Beogradu ima taksista. Taksimetar će da poludi kad uključi grejanje, kad pređe preko rupe, kad naglo prikoči ili kaže dobar dan. Ako ti sve ovo nije dovoljno da od vožnje odustaneš i lepo sačekaš autobus, onda treba da se pripremiš i za izuzetno šarenoliku prirodu beogradskih kočijaša.

Verovatno ste pomislili da govorim o ljudima koji odlaze jedni kod drugih kući u goste.

Greška!  U prestonici, sem u posebnim prilikama (slave, rođendani i sl. ) niko kod nikog ne ide.  Imam dobru prijateljicu, već 5 godina se družimo, ja nijednom nisam bila kod nje.  Kad sam je, jednom prilikom, pozvala na kafu bila je zgranuta.  U Beogradu se kafeniše tamo gde je tome i mesto- u kafićima, kafanama, klubovima, u parkovima (s nogu) ili, ako ste baš očajni, usput, do fakulteta, škole, posla.  Kafenisanje je najrasprostranjenija i najučestalija aktivnost u Beogradu, u stvari, postalo je nešto poput zaštitnog znaka, bar turisti tako misle.  Nigde na planeti nećeš naći toliko ljudi u svakom ćošku jednog grada, u svakom trenutku, od ranih jutarnjih sati do...ranih jutarnjih sati, 24-7 ovde se kafeniše.  Ako su nas Turci, za onih 500 godina, nečemu naučili to je da kafenišemo i divanimo po ceo božiji dan.