Пре неколико година бака код које је, као подстанар, живео мој добар пријатељ изненада је преминула.  Кад је, после пар дана, отишао на факултет, нико од колега није му изјавио саучешће, нико га није питао како је... Сви су га само молили да дође код њихових станодаваца на који дан, не би ли и њих задесила иста судбина. Ова прича вероватно најбоље описује односе станодаваца и подстанара у Београду.

Први резултати пописа урађеног 2010. године показали су да се већина градова у унутрашњости смањила за 10-15%. Београд је, с друге стране, постао већи за скоро 63 000 становника.

Кад сам ово чула лакнуло ми је. Нисам, дакле једина наивчина која је кренула овамо с илузијом да у престоници „цветају руже.“ Као и ја, већина новопридошлих овде дође да изгуби од четири до десет година свог живота, покушавајући да положи испите, само да би после свега добили парче папира, на коме поред њиховог имена стоји оно дипл. Кад га коначно добију, ураме га, окаче на зид, а онда могу на миру да се врате на посао и наставе да окрећу пљескавице и мешају малтер.

Вожња ГСП-ом је једна од најнепријатнијих неминовности у Београду. Нико не воли да чека превоз, нико не воли да се гуши у њему и сви једва чекају да из њега изађу. Огромна већина Београђана је, међутим, упућена на овај вид превоза. Као код зубара, нико није ту зато што жели, једноставно немају избора. Сети се тога следећи пут кад ти неко у аутобусу, из било ког разлога, дигне притисак.