Pre nekoliko godina baka kod koje je, kao podstanar, živeo moj dobar prijatelj iznenada je preminula.  Kad je, posle par dana, otišao na fakultet, niko od kolega nije mu izjavio saučešće, niko ga nije pitao kako je... Svi su ga samo molili da dođe kod njihovih stanodavaca na koji dan, ne bi li i njih zadesila ista sudbina. Ova priča verovatno najbolje opisuje odnose stanodavaca i podstanara u Beogradu.

Prvi rezultati popisa urađenog 2010. godine pokazali su da se većina gradova u unutrašnjosti smanjila za 10-15%. Beograd je, s druge strane, postao veći za skoro 63 000 stanovnika.

Kad sam ovo čula laknulo mi je. Nisam, dakle jedina naivčina koja je krenula ovamo s iluzijom da u prestonici „cvetaju ruže.“ Kao i ja, većina novopridošlih ovde dođe da izgubi od četiri do deset godina svog života, pokušavajući da položi ispite, samo da bi posle svega dobili parče papira, na kome pored njihovog imena stoji ono dipl. Kad ga konačno dobiju, urame ga, okače na zid, a onda mogu na miru da se vrate na posao i nastave da okreću pljeskavice i mešaju malter.

Vožnja GSP-om je jedna od najneprijatnijih neminovnosti u Beogradu. Niko ne voli da čeka prevoz, niko ne voli da se guši u njemu i svi jedva čekaju da iz njega izađu. Ogromna većina Beograđana je, međutim, upućena na ovaj vid prevoza. Kao kod zubara, niko nije tu zato što želi, jednostavno nemaju izbora. Seti se toga sledeći put kad ti neko u autobusu, iz bilo kog razloga, digne pritisak.