ФОН је постао надалеко познат факултет по успесима својих студената. Сведоци смо да су у протеклим годинама многи студенти освајали бројне награде: спортисти, Case Study екипа, дебатери... Ипак, једна ствар остаје нејасна. Где су у целој причи информатичари?
Смер Информациони системи технологије на који се уписује 260 студената годишње, јединствен је у Србији. Ипак, студенти овог смера не учествују на међународним такмичењима у програмирању и информатичким наукама, а и да желе не могу. Пре свега због свог знања. Ко је крив за то што је овај смер непознат у широј јавности и због чега фоновци важе искључиво за менаџере? Кренимо редом.
Наставни план и програм овог смера више сличи гимназији него факултету. Пре свега због разноликости предмета који ни по којој логици не могу да иду један уз други. И при том, у прве две године, свега неколико има везе са ИТ-јем. Зато су ИСИТ-овци приморани да уче бескрајне поделе, да броје аутобусе, уче бесмислена књижења... Све то под паролом: “Бићете нам захвални једног дана.”. Ниједан дипломац није дочекао тај дан. Све ово чини да се одвлачи фокус са битних ствари.
Проф. др Дејан Симић, професор на два информатичка предмета у прве две године: Основе информационо-комуникационих технологија и Архитектура рачунара и оперативни системи. Заједничко за оба ова предмета је да је литература очајна, неразумљива и бесмислена, да професор држи катастрофална предавања (читање са слајдова и постављање немогућих питања студентима) као и висок критеријум оцењивања. Студенти листом пролазе ова два предмета не научивши скоро ништа и одлазе неприпремљени на друге испите који траже ова знања.
Проф. др Синиша Нешковић. Ако сте икада помислили да су АРОС и ОИКТ највећи шамари модерној ИТ науци, преварили сте се. Професор Нешковић, предавач на предмету Структуре података и алгоритми важи за изразито непријатног и нервозног човека који нема обзира према свом послу. Једино тако се објашњава одсуство литературе на овом предмету као и одсуство било каквог плана. Све то резултује катастрофалним резултатима на испитима (који се дотерују) и лошим нивоом знања. Једина добра ствар је што предавања нису обавезна, па не морате да трпите професорове немуште изливе беса.
У трећој години студенти ИСИТ-а о први пут се сусрећу са Базама података, које су у фокусу њиховог даљег професионалног деловања. И тај предмет има свог господина Хајда, проф. др Ненада Аничића. Дани његовог доброг расположења ретки су као кишни дани на југу Либије, а проблем прави то што пресликавање расположења у оцене има кардиналност 1:1. Професор Аничић са професором Нешковићем чини тандем снова на Моделовању пословних процеса, предмету који је толико испразан да му не вреди посветити више од три тачке...
Кад се и то прегура, долази се до четврте године која би требало да буде врхунац изучавања области информатике и ужа специјализација у областима интересовања кроз изборне предмете. Од ове године, и ту је факултет одлучио да одмогне, заменивши изборни предмет “стручном праксом“. Обавезан предмет, према старом шаблону, остало је Управљање квалитетом, чији је допринос знању студената толико непроцењив да се може упоредити са доприносом класичне музике у производњи крављег млека и узгоју цвећа.
Очигледно је да надлежни на факултету не схватају информатичко доба у коме живимо, и могућности које су пред образованим информатичарима. То су већином људи заробљени у неком давно прохујалом времену, који су због некадашњих заслуга заузели позиције са којих не мрдају, тако да ФОН сваким даном све више личи на одртавелу бабу, упеглану ботоксом не би ли други помислили да је девојка. Одговорност је велика јер се генерација за генерацијом спутава и онемогућава да учи оно због чега је и уписала тај смер и да сутра ради оно што би желела и могла.
Можда ће вас на Менаџменту учити како не треба продавати полупроизвод или сировину, ако постоји потенцијал да се направи добар готови производ, али се наш факултет, као ни многих других ствари које нападно штрче из наших уџбеника, тога не придржава. Потенцијал је без сумње присутан, али изгледа да је жеља да се прави добар ИТ кадар одавно напустила објекат у Јове Илића 154.
Постави коментар